Pozdrav ljudi! Obećao sam vam da ću svaki četvrtak prijepodne ovdje objesiti vijesti iz Moljca, mog newslettera koji na jednom mjestu pokušavam obuhvatiti sve što je novo u svijetu knjiga kod nas. Preskočili smo jedan broj jer oko Uskrsa nije bilo nekih velikih izdanja. Nisam pratio nova izdanja desetak dana pa sam mislio da ćemo možda morati preskočiti još jedan tjedan. O, kako sam se samo prevario. Ovo je možda najbolje izdanje koje smo imali do sada, barem kada su u pitanju domaći autori.
Mala napomena: Ne postoji jedno mjesto na kojem se objavljuju sva nova izdanja, a ja nisam savršen. Postoji mogućnost da mi nešto promakne ili da objavim nešto što je već par tjedana u knjižarama. Ja sam jedan tip koji ovo radi iz hobija, pa su greške vrlo moguće. Slobodno lupite reply, pa javite što sam zaznuo.
Još jedna napomena: Moljac je potpuno nezavisan proizvod. Nemam nikakvih veza s izdavačima, ne plaćaju mi da ovo objavljujem, niti da njihove knjige uvrštavam u izbor 15 novih knjiga. Ako neki od izdavača ikad poželi pomoći Moljcu da i dalje izlazi, to će biti jasno naznačeno kao oglas ili plaćena suradnja

Iz kuloara

1/
Čitamo sve manje, ali barem i dalje kupujemo knjige
Prekjučer se održala Noć knjige, najmasovnija domaća kulturna manifestacija, koju čini više od 1150 programa i akcija širom Hrvatske. Tportal ima kratki izvještaj oko cijelog događaja.
No, ono o čemu svi pričaju, su rezultati istraživanja koje je agencija KARIKA provelo na hrvatskom tržištu knjiga. Odmah da vam prekinem napetost, ako naslov nije - rezultati nisu baš sjajni. U posljednjih pet godina odgovor na pitanje 'jeste li tijekom ove godine pročitali barem jednu knjigu', pao je sa 49 na 38 posto. Zanimljivo, zadnje tri godine broj ljudi koji su kupili barem jednu knjigu - 20% - je ostao potpuno isti.
Istraživanje pokazuje da se vjerojatnost da je netko pročitao barem jednu knjigu povećava, ako je u pitanju ženska osoba (45 posto), visokoobrazovana osoba (61 posto), osoba s višim primanjima kućanstva (49 posto) ili osoba koja živi u Istri (52 posto).
Moderna vremena imaju pregled svih brojki, a objavili su i slajdove cijele prezentacije.
-------------------------------------------------------------

Friško otisnuto

• Milena Benini Vilinska krv Izdavač: Hangar 7 Klikni za više
  • Zbirka priča Vilinska krv Milene Benini sadrži priče: Dani snijega; Tecite, suze moje, reče električni ovčar; Uspavana ljepotica; Zlatokosa i tri Vuka; Krvosljednik i štakori; Opera za tri ruke; Noć u Berlinu; Vilinska krv.
  • U svim njezinim pričama ženski su likovi snažni i samostalni, no naša najnagrađivanija autorica spekulativne fikcije ne libi se i provocirati što dokazuju priče među koricama zbirke Vilinska krv.
• Patrick Stewart Do zvijezda - memoari Izdavač: Školska knjiga Prevela: Ana Briški Đurđevac Klikni za više
  • Dugoočekivani memoari Patricka Stewarta Do zvijezda razotkrivaju portret toga vrsnoga glumca čiji je izvanredni život - od njegovih skromnih početaka u Yorkshireu u Engleskoj do uspona na vrh Hollywooda te osvajanja prestižnih nagrada i priznanja - priča jednako iznimna, odlučna i trajna kao i sam autor. Patrick Stewart osvojio je generacije publike diljem svijeta. Malo se koji britanski glumac može pohvaliti tako raznolikom karijerom i nevjerojatnom popularnošću koju je, osim kazališnim nastupima, stekao i glumeći neke od najpoznatijih fikcijskih likova – kapetana Jean-Luca Picarda u franšizi Zvjezdanih staza i profesora Charlesa Xaviera u Marvelovu serijalu hit-filmova X-Men. No Sir Patricku Stewartu ništa od toga nije bilo darovano. Odrastao je u siromašnom kraju, u radničkom naselju u gradiću Mirfieldu, u Yorkshireu, s bratom i roditeljima. Majka je radila u tvornici tekstila; bila je to snažna žena sa smislom za humor te za rješavanje životnih nedaća. Otac je bio strog, vojnik koji se odao alkoholu te počesto pribjegavao obiteljskom nasilju, što je obilježilo zamalo cijelo Patrickovo odrastanje. Skučeni i grubi Mirfield u Yorkshireu iskovao je Patricka u mladića snažna karaktera, no nije bio idealno mjesto za razvoj drugog dijela njegove osobnosti – onoga sklona čitanju knjiga i umjetnosti. Upravo su knjige, a posebice djela Williama Shakespearea, Patricku bile gorivo za unutarnju snagu te ga pogurale prema jednome drugom, otvorenijem svijetu, svijetu u kojem je mogao stvarati i u kojem se osjećao sigurnim – svijetu glume. Da bi dospio u taj svijet, stekao obrazovanje i stvorio karijeru, Patrick je morao proći kroz velika iskušenja i prevladati gotovo nerješive teškoće, ali prije svega - svladati samoga sebe. Njegova životna priča impresivna je pustolovina, iskrena, hrabra i strastvena; priča je to o rastu i odrastanju, o lošim i dobrim odlukama, o sukobima sa samim sobom i s drugima, o učenju o plemenitosti i snazi ljudskog duha – baš kao da ju je napisao Gene Roddenberry, autor lika kapetana Jean-Luca Picarda.
• Lejla Kalamujić Požuri i izmisli grad Izdavač: Sandorf Klikni za više
  • Već prilikom otvaranja prvih stranica knjige Požuri i izmisli grad, ove divne priče postaju naše bliske suputnice, nezaboravne pjesme koje nam odzvanjaju u mislima dok odrađujemo život kao obavezu. Lejla Kalamujić nas obavezuje na posve dnačin, rečenicama koje bude i podsjećaju da je jedno od najvažnijih životnih postignuća ne naviknuti se na svakodnevnu okrutnost, na cinizam svijeta i pravila koja ne osjećamo kao naša. Prilično je sigurno da je to jedini način da se uspasi ono malo što je “dovoljno da život proljepota”. U Lejlinim pričama sačuvano je umorno i povrijeđeno, ali golemo srce grada koje kroz knjigu raste, ekspandira i neizbježno urasta u svoje čitatelje. Lejla nas povezuje s tuđama zavojem kojim se povijaju novorođenčad i ranjenici. Spleteni, umotani u te rečenice, emotivno razgoljeni pa zaštićeni njihovom blagom i nepokolebljivom, mudrom hrabrošću, mi smo ponovo spremni graditi grad, izmisliti sebe. Olja vić Ivančević Voz kojim idem dalje dolazi za pola sata. Čekam na klupi, dok pored mene drijema sklupčana tigrasta mačka. Samo joj se vrh repa malo pomjera. Milkim je po glavi, ko zna, možda se još jedino u njenom snu atko odmara od nemira. Iza pruge je livada, možda ću jednom na nekoj sličnoj sjesti da otpatim ovaj svijet jednom zasvagda. A ti? Ne znam kad i kuda, ali otići ćeš. Još ćeš sretati onih koji dijele ljude na naše i vaše. Tako je to sa sva granica. Ali tebi to više neće biti važno, jer tad ćeš hodati svijetom svjesna da nisi ničija. Lejla Kalamujić rođena je 1980. godine u Sarajevu. Na Filozofskom fakultetu u Sarajevu je diplomirala filozofiju i sociologiju.orica je zbirki priča Anatomija osmijeha, Zovite me Esteban i Požuri i izmisli grad. Pored toga, objavila je i zbirku drama pod nazivom Šake pune oblaka. Priče i drame su joj prevedene na nekoliko stranih jezika.
• Rick Riordan Percy Jackson i bogovi Olimpa - Knjiga peta: Posljednja Olimpljanka Izdavač: Profil Prevela: Andrea Marić Klikni za više
  • Cijele su se godine junaci miješane krvi pripremali za bitku protiv titana znajući kako su im izgledi za pobjedu loši. Kronova je vojska sve snažnija, a sa svakim bogom i junakom miješane krvi koji mu se pridruži njegova je zla moć sve snažnija. Dok se olimpski bogovi muče zadržati pobjesnjelo čudovište Tifona koje hara Amerikom, Kron napreduje prema New Yorku gdje je Olimp gotovo nezaštićen. I sada Percy Jackson s vojskom mladih polubogova mora zaustaviti gospodara vremena. U ovom finalnom romanu hit-serije otkriva se dugoočekivano proročanstvo o Percyjevu šesnaestom rođendanu. A dok bitka za zapadnu civilizaciju bjesni na ulicama Manhattana, Percy se suočava sa strašnom slutnjom da se bori i protiv vlastite sudbine. Rick Riordan smatra se modernim klasikom dječje književnosti, a ovom je serijom u kojoj izvanredno kombinira suvremenost s mitologijom na čitanje privukao mnoštvo djece kojima dugo u sjećanju ostaju pustolovine junaka Percyja Jacksona. U ovom će nastavku Percy donijeti neke izuzetno hrabre odluke, poslušati izazovne savjete i posjetiti neočekivana mjesta, ali i pokazati zašto ga ostali polubogovi smatraju vođom. Istovremeno, možemo se samo diviti autorovoj maštovitosti i vještini pripovijedanja.
• F.W.D. Deakin Planina bitaka Izdavač: Media bar Klikni za više
  • Frederick William Dampier Deakin, tada u činu majora, bio je član prve Britanske vojne misije pri Vrhovnom štabu Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije, i to kao osobni izaslanik premijera Winstona Churchilla. U proljeće 1943., zajedno kapetanom Williamom Stuartom te dvojicom radiotelegrafista, bacio se padobranom u mrak iznad Durmitora i ne sluteći da će se samo koji dan kasnije naći usred njemačke operacije Schwartz, Bitke na Sutjesci, jedne od najkrvavijih, najokrutnijih te svakako jednu od presudnih bitaka u 2. svjetskom ratu na Balkanu, u kojoj je iscrpljenu partizansku vojsku napalo 127.000 neprijateljskih vojnika s više od 300 zrakoplova. U knjizi Planina bitaka, koju je pripremao punih dvadeset godina, Deakin objavljuje svoja sjećanja na te krajnje dramatične, "paklene", dane i noći tijekom kojih je poginulo više od 7500 partizana. "Našli smo se u svijetu gdje nije bilo zarobljenika, gdje je naše ranjenike neprijatelj ubijao, u slučaju da zaostanu. Prvo što me zaprepastilo bilo je da je to rat u kojem se možeš kretati samo noću, a noću si ti jača strana. Noć je pripadala nama. Dan je pripadao Nijemcima, iz jednostavnog razloga što se nismo mogli kretati. Oni su imali i avione i topove, a mi ni jedno ni drugo. Kad kažem 'mi', mislim na jugoslavenski Vrhovni štab i na nas, Britansku misiju", izjavio je Deakin u jednom intervjuu. Kako je on zapravo doživio Josipa Broza Tita? Kako je doživio ostale partizanske zapovjednike, partizane i njihovu borbu, a kako četnike? Kako su partizani uopće uspjeli probiti tako čvrst neprijateljski obruč? Kakvi su i koji zapravo bili britanski ratni i politički planovi na Balkanu? To su samo neka od pitanja na koja Deakin - i kao povjesničar i kao neposredni svjedok i kao nadahnuti pisac - pokušava odgovoriti u Planini bitaka koja se prvi puta pojavljuje u hrvatskome prijevodu i koja se čita kao najnapetiji povijesni i ratni roman.
• Korana Svilar Soba za djevojčice Izdavač: Fraktura Klikni za više
  • Ugledna gimnazijska profesorica njemačkog jezika Nikolina Motika primila je svoju bivšu učenicu Evu Lanč na stan. Uskoro će nova godina, a njezin poklon bit će beba. Život joj se preokrenuo i, umjesto da studira, sada je ovdje s razrednicom, koja ju je jedina razumjela, koja je štiti. Nikolina nije kao mama – uz nju će sve biti dobro, sve će se ispraviti kao i njezine jedinice s kraja godine. No što ta profa ima od toga, zašto pomaže njoj, koja je sve zasrala, koja je odlučila roditi u inat svojoj mami i cijelom svijetu?
• Soba za djevojčice roman je o današnjim djevojkama i ženama, o svijetu u kojem se sve sazna, a u kojem nitko nema empatiju. Roman o hrabroj djevojci i profesorici koja je spremna učiniti ama baš sve za svoje učenice. Korana Svilar, i sama gimnazijska profesorica, pokazuje lice i naličje današnje generacije mladih, nji­hovu hrabrost i strahove iza pametnih telefona, no jednako tako i ustrajnost žene koja nije majka. Soba za djevojčice strašan je roman o manipulacijama na koje smo spremni da bismo došli do svoga cilja, o mladima koji odrastaju u suvremenom nesigurnom svijetu te suočavanju s težinom vlastitih odluka kakve god one bile.
• Dann McDorman Ubojstva u lovačkom klubu Izdavač: V.B.Z. Prevela: Jana Kegalj Klikni za više
  • “Čitatelji krimića najbolji su čitatelji na svijetu, i to zato što su prokleto sumnjičavi prema svemu. Oni ništa ne uzimaju zdravo za gotovo. Propituju svaku riječ ili frazu, zdvajaju zbog svakog nagovještaja o tome tko bi mogao biti krivac, sve te male zamke koje postavlja pisac već su vidjeli prije. Znaju sve trikove, finte i lažne putokaze. Čitatelji krimića ne vjeruju nikome, piscu osobito, i to s dobrim razlogom; u ovoj igri oni su moji protivnici. U mojoj priči oni su i moje mete i moji subjekti.” Tako govori Dann McDorman o potencijalnim čitateljima svoje knjige, koja je dočekana hvalospjevima onih najzahtjev­nijih čitatelja – književnih kritičara. Njegov pristup romanu više je nego originalan. U jednom dijelu knjige izravno se obraća čitateljima, koje kao sveznajući autor vodi kroz radnju, upozoravajući ih cijelo vrijeme na opasnost piščeve obmane, citirajući druge autore i poznata djela kriminalističkog žanra. U drugom dijelu svjedočimo dvojbama privatnog detektiva Adama McAnnisa, kojeg je nama nepoznat klijent zatražio da “promatra i registrira neobična zbivanja” u elitnom lovačkom klubu “West Heart”, u vrijeme Dana nezavisnosti 1975. godine. A neobičnih zbivanja u klubu ima doista i više nego dovoljno. I ubojstava također. U trećem dijelu autor se obraća čitateljima uime svih osumnjičenih, pružajući nam novi uvod u tijek istrage. “Ubojstva u lovačkom klubu” roman je o ubojstvu, to jest o više njih, ali i knjiga o iskustvu čitanja krimića. Ovako intri­gantno ispričan kriminalistički metaroman još niste imali u rukama. Budite spremni na iznenađenja.
• Louise Glück Nevena i Ruža Izdavač: Frakutra Preveo: Tomislav Kuzmanović Klikni za više
  • Što je to poezija? Odgovor je mnogostruk, skriven u jeziku, i uvijek je igra; svi su odgovori točni i nijedan nije. Nevena i Ruža izvanredan je poduhvat promišljanja tog pitanja, knjiga koju bismo mogli nazvati i prozom i pripoviješću, ali zasigurno poezijom. Dvije djevojčice, blizanke, još bebe, otkrivaju svoju okolinu i, poput malih filozofkinja, propituju smisao i vlastito mjesto na novom neobičnom mjestu. Kako izgleda arhitektura stvarnosti kada ne umijemo razgovarati? Što je vrijeme i kako protječe kada još ne znamo imenovati ono što ulazi u naš vidokrug s našim prvim iskustvima? Kakvi su miris, okus i dodir tog neizrecivog svijeta u koji smo dospjeli? Kada se i kako razotkrivaju naše prve riječi? Nevena i Ruža početak su pustolovine dvaju života, ali istovremeno one su i rađanje jezika svakodnevice pred čitateljima, i taj je susret čudesan baš poput prve rođendanske zabave, prvoga snijega, mora ili proljeća u očima djeteta. Nevena i Ruža ujedno su i upoznavanje tišine, i mapiranje naših prvih sjećanja, smijeha, znatiželje i nježnosti. Stilski očaravajuća, poetski inovativna, oštroumna i maštovita, posljednja knjiga nobelovke Luise Glück književno je čudo koje ju potvrđuje kao jedan od najvažnijih suvremenih poetskih glasova.
• Rachel Cusk Depandansa Izdavač: Vuković i Runjić Prevela: Vlatka Valentić Klikni za više
  • Žena poziva slavnog slikara u gostinsku kuću na imanju u bajnom krajoliku slane močvare, gdje živi u skladnom drugom braku. Slikarevi su je radovi svojedobno snažno privukli i uvjerena je da bi njegovo oko moglo proniknuti u srž tajne njezinog života. No u sušnim danima preranog ljeta sama će se prisutnost gostujućeg umjetnika nametnuti kao zagonetka i poremetiti spokoj domaćinstva na osami. Hipnotička Depandansa Rachel Cusk studija je spona između stvaralaštva i vlasništva, kontrole i slobode, ženske sudbine i muške povlaštenosti, muškog pogleda i ženskog glasa, jezičnoga i slikovnoga, majčinstva i umjetnosti. Fabulativno jednostavna, gusta je u transkripciji misli kojima neimenovana pripovjedačica puni prazni prostor središnje svijesti koji je obilježio trilogiju “Oris”, a s njom i drugo desetljeće 21. stoljeća u svjetskoj književnosti. Sigurnom nas rukom vodi kroz stakleni labirint ljudskih odnosa i podsjeća na sposobnost umjetnosti da čovjeka ushiti – i uništi.
• Daniel Keyes Cvijeće za Algernona Izdavač: Hangar 7 Preveo: Boris Marciuš Klikni za više
  • Cvijeće za Algernona studija je karaktera jednog čovjeka, Charlieja Gordona. Charlie je tridesetdvogodišnjak s poteškoćama u razvoju i dobit će priliku podvrgnuti se kirurškom zahvatu koji će dramatično povećati njegove mentalne sposobnosti. Postupak je već bio proveden na laboratorijskom mišu Algernonu, s izvanrednim rezultatima. Charlie će biti prvi ljudski subjekt.
  • U nizu izvještaja o napretku, Charlie dokumentira sve što mu se događa. Kako se Charliejeva inteligencija povećava na genijalnu razinu, čitatelj ne samo da čita o promjenama iz Charliejeva gledišta, već vidi i promjenu koja se očituje u Charliejevoj sposobnosti pisanja. Međutim, ovaj skok u inteligenciji nije nužno dobra stvar. Charlie se sada može prisjetiti prošlih događaja koji su oblikovali njegov život i analizirati prošla prijateljstva s obzirom na to kakva su bila ili nisu. Također ima poteškoća u sklapanju novih prijateljstava i uspostavljanju novih veza zbog nedostatka socijalne inteligencije koju operacija nije mogla ispraviti niti predvidjeti. I, konačno, zbog svoje povećane inteligencije, Charlie je sposoban otkriti “fatalnu grešku” eksperimenta…
• Anna Harrington Tajne i iskušenja Izdavač: Mozaik knjiga Prevela: Dijana Štambak Klikni za više
  • Bojnik Nathaniel Grey u visokom društvu slovi kao razvratnik i to mu sasvim odgovara. Odan je jedino svojoj domovini i dvojici prijatelja za koje je spreman dati život. Kad je jedan od njih ranjen i želi vidjeti svoju mlađu sestru, Grey će preokrenuti nebo i zemlju da ju dovede. Ali umjesto nespretne djevojčice kakvu pamti, dočekat će ga prekrasna žena s napunjenom puškom u rukama. Nekoć davno, Emily bi dala sve da može provesti sat-dva u društvu bratova naočitog prijatelja. Ali stvari su se promijenile, baš kao i ona. Mladu djevojku koja vjeruje u ljubav zamijenila je udovica koja nosi breme tajni i očajnički želi pobjeći. Ipak, Greyev grešan osmijeh dovest će ju u napast da riskira sve… čak i svoje srce.
• Anna Huang Mračna mržnja Izdavač: Egmont Klikni za više
  • Iz pera autorice bestselera senzacije Ane Huang dolazi nam treći mračni roman – koji nam pokazuje koliko je tanka granica između mržnje i strasti. Neodoljivo zgodan i samouvjeren, specijalizant medicine u hitnoj službi, Josh Chen nikad ženu koju nije uspio šarmirati – osim Jules Ambrose. Zanosna i vatrena crvenokosa trn mu je u oku od prvog dana kad su se upoznali, ali u posljednje vrijeme i nešto više – nešto što mu okupira um na razne neželjene načine. Nakon što imozitet kulminira u jednoj noći žestoke strasti, predložit će joj rješenje koje će u konačnici, barem tako vjeruje, jednom zauvijek riješiti njegovu žudnju za njom: neprijatelji s povlasticama, uz nekoliko jednostavnih pravila. Nema ljubomtroga tajnost. I apsolutno, ni u kojem slučaju, nema zaljubljivanja. Ambiciozna i s ožiljcima traumatična odrastanja, Jules Ambrose nekoć je vladala plesnim podijima, a danas je isključivo usredotočena na jednu stvar: polaganje pravosudnogosljednje što joj u životu treba je budući liječnik koji joj punih sedam godina zagorčava život. No, kad će ga bolje upoznati, shvatit će kako se iza oklopa muškarca kojeg toliko dugo mrzi krije nešto sasvim drugo. Brat njezine najbolje pjice. Njena nemeza. I njena jedina šansa za spasenjem. Kad ovaj ljubavni par sustignu demoni prošlosti, suočit će se s neizbježnom istinom koja bi ih zauvijek mogla osloboditi… ili uništiti sve za što su se tako dugo trudili.
• Holly Jackson Dobra cura, zla krv Izdavač: Egmont Klikni za više
  • U eksplozivnom nastavku serijala koji već godinama ne silazi s top liste najprodavanijih knjiga New York Timesa, Pip Fitz_Amobi naći će se u središtu još jednog opasnog slučaja.Pip više nije detektivka. Uz pomoć Ravija Singha, pokrenula je ime podcast o slučaju ubojstva koji su zajedno riješili prošle godine. Iako je podcast postao viralan, Pip ustraje u tome da su njeni istražiteljski dani iza nje. No to će obećanje morati prekršiti kad nestane netko koga poznaje. Jamie Reynoldario je bez traga iste noći kad je cijeli grad prisustvovao komemoraciji u spomen na šestu obljetnicu smrti Andie Bell i Sala Singha. Kako policija vjeruje da je Jamie svojevoljno otišao od kuće, Pip odlučuje sama pokrenuti istragu te putem otkrove mračne tajne svoga grada. Ovoga je puta svi slušaju – ali hoće li to biti dovoljno da nađe Jamieja prije nego što bude kasno?
• Italo Calvino Nevidljivi gradovi Izdavač: Vuković i Runjić Klikni za više
  • Nevidljivi gradovi, žanrovski hibridan, refleksivan i poetičan prozni tekst talijanskog romanopisca, novelista, esejista i urednika Itala Calvina, kanonsko je djelo suvremene svjetske književnosti. U Američkim predavanjima autor ističe da ovoj nevelikoj knjizi, objavljenoj 1972. godine, pripada iznimno mjesto u njegovu opusu. Knjiga sadržava devet poglavlja sastavljenih od pedeset i pet proznih minijatura, uglavljenih u okvirni dijalog dvaju likova preuzetih iz povijesne zbilje i književne tradicije: kineskoga cara Kublaj‑kana i mletačkoga trgovca Marca Pola.
  • Uz to što uspostavljaju izravan dijalog s puto­pisnim predloškom (Il Milione) što ga je po povratku iz Kine, u zatočeništvu u koje je dospio nakon bitke između Mlečana i Genovežana u blizini Korčule, Marco Polo izdiktirao Rusti­chellu, piscu pustolovnih romana rodom iz Pise, Nevidljivi gradovi eksplicitno ili implicitno upućuju na brojna druga putopisna, filozofska i književna djela.
  • Nevidljivi gradovi objavljeni su u nagrađenom hrvatskom prijevodu Tatjane Peruško još 1998. godine, a nakon četvrt stoljeća objavljujemo novo izdanje u povodu stote obljetnice rođenja Itala Calvina (i 700 godina od smrtiMarca Pola), popraćeno prevoditeljičinim pogovorom i naslovnom ilustracijom Danijela Žeželja.
• Matthew Blake Anna O. Izdavač: Fraktura Klikni za više
  • U životu spavamo prosječno trideset tri godine. Što ako naše noćne more nisu samo noće more? Kada dvadesetpetogodišnja talentirana spisateljica Anna Ogilvy ubije dvoje prijatelja bez očita motiva, javnost je potpuno šokirana. Anna je pronađena kako duboko spava u kolibi na mjestu ubojstva. Otad se više nije probudila. Jedina nada za rješavanje zloglasnog slučaja Uspavane ljepotice jest doktor Benedict Prince, forenzički psiholog koji istražuje ubojstva počinjena u snu. Ben prihvaća poziv da pokuša probuditi tajanstvenu ubojicu, ne sluteći da su i on i Anna samo pijuni u igri mnogo većih uloga i da su oboje u životnoj opasnosti. Ako Anna O. otvori oči, pokrenut će se slijed događaja koji će uzbuniti opasne duhove duboko zakopane prošlosti. Može li istina izaći na vidjelo? Anna O. je poput noćne more iz koje se ne možete probuditi. Nepredvidivi i dinamični psihološki triler Mathewa Blakea ne daje ni trenutak predaha u neizvjesnoj potrazi za odgovorima. Nakon maestralnog i šokantnog finala Anne O. nećete moći mirno zaspati. Jer, što ako u snu – ubijete nekoga?

-------------------------------------------------------------

Knjige za klince

• Ivana Brlić Mažuranić Menažerija Izdavač: Naklada Ljevak Klikni za više
  • Priču Menažerija Ivana Brlić-Mažuranić napisala je kao mlada mama. Priča je prvi puta izašla u zbirci pjesama i pripovijedaka Škola i praznici objavljenoj 1905. godine. Početkom 20. stoljeća, prije 120 godina, Ivana je s obitelji – s mužem i četvero djece –slobodne dane i praznike provodila u obiteljskom vinogradu, u ljupkoj ladanjskoj vili u kojoj su nerijetko primali i goste, prijatelje i rođake, da s njima provode duge, tople ljetne dane. Zgoda koju autorica pripovijeda zbila se, vrlo vjerojatno, tijekom ljetnih praznika u Brlićevcu.
  • Bilo je to u vrijeme prije nego što su postojali zoološki vrtovi, no djeca i odrasli ponekad su imali prilike uživo vidjeti velike i neobične životinje na putujućim izložbama, nerijetko u sklopu cirkusa. Mali Brlići i njihovi prijatelji tako su jednoga ljeta, kada je putujući cirkus pristigao u njihovo mjesto, posjetili menažeriju i prvi puta vidjela lava, tigra i majmuna. Priča o njihovoj ideji da organiziraju svoju izložbu divljih životinja tako što će maskirati i urediti svoje kućne ljubimce puna je toplog, nježnog humora i vesele atmosfere bezbrižnog djetinjstva, ali prikazuje i jednu povijesnu epizodu u razvoju odnosa ljudi i divljih životinja.
  • Likovi djevojčica i dječaka u pripovijetkama iz te zbirke nose imena Ivanine djece, nećaka i njihovih prijatelja, koji u to doba imaju između 6 i 12 godina. I u ovoj priči pojavljuje se razumna Nada (najstarija Ivanina kći, rođena 1893.), vesela Zora (srednja Ivanina kći, rođena 1897.), maštoviti Veljko i žustri Zlatko i Ljerka (prijatelji malih Brlića).
  • Uz izvanredne ilustracije Vendi Vernić koja je dobitnica prestižne Međunarodne nagrade za ilustraciju Sajma dječje knjige u Bologni – Fundación SM, ova knjiga donijet će mladim čitateljima, a i onima malo starijima, izniman užitak čitanja.
• Nabila Adani Elio i ptičice Izdavač: Mozaik knjiga Prevela: Ana Vukasović Klikni za više
  • Elio i njegova obitelj nedavno su se preselili u novu zemlju. Njegov otac čezne za njihovim prethodnim domom, gdje bi gugutke počele gugutati s prvim zrakama sunca i gdje bi lastavice letjele narančastim nebom u suton. No Elio se dosjeti plana kako pomoći svome ocu da počne ZAVOLI njihov NOVI dom.
• Emily Gravett Pometalo Izdavač: Planetopija Prevela: Nataša Ozmec Klikni za više
  • Jazavac Pometalo iznad svega cijeni urednost i pospremanje. I tako je počeo pometati šumu kad je ujesen opao prvi list, ali šuma je odjednom bila puna lišća a pospremanje se pretvorilo u katastrofu! No na kraju je Pometalo ipak naučio da urednost nije uvijek najbolji način da spasi svoj dom. Zabavna priča nagrađivane britanske autorice Emily Gravett (Koliko stvari! Planetopija, 2022.) uči nas koliko je važno sve što čini svatko od nas.

-------------------------------------------------------------

Bonus

Inače ovaj post na Redditu završavam s knjigama koje su izašle, ne stavljam cijeli newsletter u kojem još ima i par recenzija i intervjua. Ipak, evo jednog intervjua kao mali bonus:
Edo Popović : Nastavljam i dalje ovisnički, nekritički voljeti život
Jedan od najzagrebačkijih pisaca koji je odavno prerastao granice grada, Popović je nedavno objavio novi roman "Kako sam brojio ljubičaste robote" (OceanMore) u kojemu, miješajući autobiografske činjenice i fikciju, njegov književni alter ego – šezdesetogodišnjak kojega zatječemo nakon obiteljskog i profesionalnog sloma i teške bolesti – bespoštedno preispituje svoj dotadašnji život.
Cijeli intervju je ovdje
-------------------------------------------------------------
Ovo je ulomak iz Moljca. Ako želite ove novosti o knjigama, ali i još par stvari koje nisu čiste vijesti (par recenzija, pokoji intervju i ponekad neki ulomak iz knjige) primati u inbox, da vam ne promakne na Redditu, možete se pretplatiti na newsletter. Ali nema nikakve obaveze, ove vijesti će biti postane svaki četvrtak prijepodne na Reddit, dokle god me tolerirate :D
Ovo je ulomak iz Moljca. Ako želite ove novosti o knjigama, ali i još par stvari koje nisu čiste vijesti (par recenzija, pokoji intervju i ponekad neki ulomak iz knjige) primati u inbox, da vam ne promakne na Redditu, možete se pretplatiti na newsletter. Ali nema nikakve obaveze, ove vijesti će biti postane svaki četvrtak prijepodne na Reddit, dokle god me tolerirate :D

Inilah apa yang terjadi sekarang..Dua orang bercinta..Lelaki guna perempuan untuk seks,dah dapat,cau…Perempuan rasa digunakan report polis,lelaki kena tangkap..Ada yang berpendapat lelaki tak salah,dan ada yang berpendapat lelaki salah..Walau bagaimanapun,ini adalah satu konflik yang terjadi,jika anda mengatakan lelaki itu salah,adakah perempuan itu boleh menggunakan zina untuk mengikat menghukum lelaki tersebut dan dirinya sebagai mangsa??Jika lelaki itu tidak salah,adakah perbuatan lelaki itu yang menggunakan perempuan untuk seks itu betul..Bagi aku,kalau kau lelaki,yang ada kakak atau adik,kau akan mengatakan lelaki bertanggungjawab walau bagaimanapun..Tetapi jika kau terlibat,mungkin kau akan menuduh perempuan juga bersalah..
Sejujurnya,aku rasa perempuan tidak salah…Sebb perempuan makhluk lemah..Perempuan salah kalau goda,tpi jika berlakunya zina,maka ianya disalahkan utamanya kepada pihak lelaki kerana lelaki boleh hidup kalau campak dalam hutan..Sebab aku tau,ramai lelaki yang merosakkan perempuan tetapi menggunakan alasan suka sama suka..Ye lah,tpi dalam hubungan tu,kau lah lelaki,kau lah penggerak,kau yang menguasai dan kau yang kuat..Contohnya,bila tertangkap satu kumpulan penjenayah,yang ketua tu mungkin lagi keras hukuman,sbb dia ketua..Walaupun ahli kumpulannya turut rela,ketua tu akan dikenakan hukum lebih berat..Bila pasangan terlanjur,ianya salah lelaki,dan bagi aku tak salah kalau perempuan itu report polis,kerana dalam Islam,zina itu memang salah..Kalau dalam barat,mungkin dia tak ada istilah rogol suka sama suka,kerana bagi diorang seks itu biasa..
Apa pendapat korang??Adakah jika suka sama suka,lelaki itu memang patut dihukum atau lelaki tersebut tidak boleh dihukum??

Pod koniec roku bede konczyl 21 lat i czuje sie jak dziecko we mgle. Z kazdym dniem sie utwierdzam w przekonaniu, ze roznica miedzy mna a rowiesnikami jest kolosalna.
Generalnie pasuje do stereotypowego emeryta siedzacego przed telewizorem w bujanym fotelu caly dzien. Jestem zmeczony wegetacja, czuje presje ze nic nie robie, a mlodosc nie trwa wiecznie.
Moze zaczne od podstawowki mialem kolegow i kolezanki. Podobalem sie niektorym dziewczynom, nie spotkalem sie nigdy z tym zeby ktos sie ze mnie smial. Tez nic nie wskazywalo na to, zebym jakos zdziwaczal moze oprocz tego, ze bylem niesmialy. Jakies recytowanie wierszow, dzien babci w klasie. Zawsze glowa w dol i stres. Tez pamietam, ze jak potrafilem sie dogadac z kolegami z klasy to gdy przyszlo poznanie jakiejs wiekszej grupki nieznajomych mi chlopakow (gralem w klubie pilkarskim) to nie potrafilem zlapac jakos kontaktu. Nie odzywalem sie, stalem zazwyczaj na uboczu. Mialem tez nerwice o ktorej nigdy nie powiedzialem mamie, objawialio sie to tym ze liczylem ile liter ma dane slowo, ustawialem symetrycznie rzeczy. Mialem tez zawsze przed spaniem rytual, dobrze obmyc nos zeby mi sie lepiej oddychalo. Z czasem to jakos ustalo, ale znowu wrocilo. Zawsze jak mama do mnie dzwoni boje sie, ze ma zle wiesci ze komus sie cos stalo. Jak mialem jakos 12 lat (mieszkam w wiosce) widzialem jak 200 metrow dalej spadla z rowera z siostra, a obok przejezdzaly samochody. W pierwszej chwili myslalem ze zostaly potracone, w tamtym czasie byl grill cala rodzina itd. Zaczalem sie drzec, zeby im pomoc. Dojechalismy do nich, siostra miala rozwalone sciegno ale tak pozatym to nic strasznego sie nie stalo. Po tym incydencie panicznie sie balem jak mama gdziekolwiek wychodzila czy to sklep 1km od domu czy pieszo do kolezanki z wioski. Tak jak mowie z czasem ustalo, ale teraz przesladuja mnie te telefony.
Gimnazjum to juz zupelnie co innego. Rozwod rodzicow, sam nie wiem czy to mialo jakis wplyw na mnie oprocz tego, ze przestalem sie interesowac pilka na okres dojrzewania. Zostalem wyrzucony z klubu, bo nie pojawialem sie na treningach. Trener i tak jakis czas pozniej prosil zebym wrocil i strasznie zaluje ze to sie tak wszystko potoczylo, bo koniec koncow nie wrocilem. Pilka to zdecydowanie rzecz, ktora sprawiala mi najwiecej radosci w zyciu. Do tej pory sledze wyniki, ogladam mecze, zawsze czekam na srode (mam wtedy wf na studiach). Ale jak mowie w pewnym momencie calkowicie sie od tego odcialem. Nie mialem pojecia nawet, ze Ronaldo przeszedl do Juventusu a od zawsze sie tak nim podniecalem. Zaczalem coraz wiecej czasu spedzac przed komputerem/PS4. Mama widziala problem, bylem u psychologa i dal mi jakies rozwiazania tego, ale mialem przekonanie ze gada glupoty i niech mi da juz spokoj najlepiej. Coraz bardziej sie izolowalem. Nie dosc, ze bylem niesmialy to wlasnie ten brak obycia z ludzmi sie poglebial. Poszedlem do gimnazjum z tymi samymi znajomymi z podstawowki. Nie czulem, zebym byl wykluczony, zapraszali mnie, gadalismy na lekcjach ale praktycznie kazda przerwe spedzalem sam z wlasnego wyboru. Najbardziej meczace byly te 15 minutowe, widzialem ten problem i czulem sie jak idiota, bo stalem pod klasa i patrzylem sie na drzwi. Na tych dlugich przerwach przyjezdzala do nas piekarnia i moglismy sobie kupic jakies slodkie bulki itd., wiec stwierdzilem ze bede gral na czas i po prostu stal tam pare minut ostatni w kolejce, zeby czas jak najszybciej zlatywal. Nie wiem z czego sie to wzielo, ale mialem przekonanie ze moi internetowi znajomi sa jacys fajniejsi, wiecej kumaja itd. a ci z klasy to typowe npcty. Czasy gimnazjum to tez taki wiek, gdzie masz pierwsza dziewczyne, calujesz sie, trzymasz za reke. Moje kontakty z dziewczynami byly zerowe.
Przy wyborze liceum byly dwa czynniki. Mama mowila, ze dobrze zdam mature. To akurat prawda, bo ta szkola ma jedna z lepszych zdawalnosci w wojewodztwie.No i tez dla mnie ta szkola wydawala sie taka najbardziej przyjazna (bylem w 3 szkolach na dniach otwarcia). Tu akurat byla rozlaka, bo z podstawowki byl tylko jeden znajomy. Liceum to chyba dla mnie najgorszy okres edukacyjny, nigdy az tak bardzo sie nie meczylem i mialem dosc. Przy tym wszystkim strasznie sie zauroczylem dziewczyna z internetu w tamtym okresie, strasznie toksyczna relacja swoja droga. Poswiecilem jej tyle czasu, bo to pierwsze prawdziwe zauroczenie, ktore sie w cos przerodzilo.Kazda przerwa spedzona na lawce pod klasa, z telefonem. Tu akurat najdlusza przerwa miala 20 minut, czulem sie jak podczlowiek. Nie wiedzialem co ze soba zrobic. Dla mnie to az dziwne, ze tam kilka chlopakow z mojej klasy traktowalo mnie normalnie bez jakichs uprzedzen. Nie bylem na studniowce, bo wiedzialem jakby to wygladalo. Siedzenie przy stole z telefonem. Osiemnastki tez nie wyprawialem i tak nie mialbym kogo zaprosic, mialem wtedy korone i cieszylem ze sie tak zlozylo, dobra wymowka zeby nikt mnie nie uznal za dziwaka. Generalnie ten czas gimnazjum - do teraz to jest doslownie siedzenie dzien w dzien przed komputerem. W 2022 napisalem matury po tym czasie zlapalem strasznego dola. Plakalem czesto w nocy, to byl kolejny etap w zyciu i co dalej? Studia, praca? Jakim cudem ja tak szybko skonczylem 18 lat. W wakacje popracowalem 2 miesiace i szykowalem sie na studia.
Poszedlem na studia, na drugi wybor, bo na pierwszy sie nie dostalem ale obecnie w tym miejscu gdzie jestem oceniam ze te 2 kierunki byly tragiczne i malo przyszlosciowe. Studia to bylo liceum v2 z ta roznica, ze wieksze miasto i sumujac cala podroz rower+pieszo+autobus, znowu pieszo, znowu pieszo i autobus to dobre 4h. Troche to bylo meczace, ale jesli chodzi o kontakty miedzyludzkie nic sie nie zmienilo. Zamienilem moze pare slow z kilkoma osobami, a tak to siedzialem na przerwach z telefonem. Jak bylo okienko to specjalnie przeszedlem 5km, zeby sobie kupic arizone w kartonie bo nie mialem lepszego pomyslu. Koniec koncow zrezygnowalem w styczniu, nie myslalem wtedy o tym kierunku jakos negatywnie, glowna przyczyna byl wlasnie ten brak kontaktu z ludzmi. Przesiedzialem kilka miesiecy na bezrobociu, gralem w gry ogladalem jakies seriale, spalem do 17. W miedzyczasie spotkalem sie z ta dziewczyna z internetu i potem poszedlem do pracy. W czasach liceum tez u niej bylem. I to byl doslownie moj jedyny kontakt fizyczny z kobieta, zeby nie bylo - nie, nie chodzilo mi o seks naprawde ja kochalem, ale byla strasznie toksyczna. Mowie to w takim kontekscie, ze czulbym sie jeszcze gorzej z faktem ze jestem prawiczkiem w takim wieku. To byla ta sama praca z poprzedniego roku w ktorej popelnialem mase bledow, doslownie jakbym byl dzieckiem specjalnej troski i sporo czasu to we mnie siedzialo. Mialem plan wrocic na ta sama uczelnie, na inny kierunek tylko musialem poprawic matury, nie wyszlo i poszedlem w ogole gdzie indziej 500km od domu.
Poszedlem na te studia z mysla, zeby sie socjalizowac poznac wieksze miasto, ale tez za edukacja wiadomo. Zlapalem tylko kontakt z chlopakami z kierunku. Trzymam sie jednej grupki, zazwyczaj wychodzimy podczas przerw na papieroska, albo jak idziemy na tramwaj to razem grupa. Nasz kontakt sie ogranicza tylko do uczelni. Byly pojedyncze wypady, ale moge je policzyc na palcach u jednej reki. Studiuje w Krakowie na miasteczku przez te wszystkie miesiace bylem raz, przy okazji piwa integracyjnego z grupa na poczatku studiowania. Mowie o tym, bo jest tam masa ludzi ktorych mozna poznac ale po prostu nie mam z kim wyjsc. Zawsze z kims razniej, a idac samemu czulbym sie jeszcze bardziej zdezorientowany i samotny, a wole omijac takie sytuacje.
Jesli chodzi o akademik i potencjalne znajomosci, studiuje na prywatnej uczelni wiec tez wszystkie uczelnianie sa zapelnione - u mnie priotytet to bylo AGH, ale w pierwszej kolejnosci sa ich studenci. Tak trafilem do prywatnego akademika jesli tak to mozna nazwac w ogole i szczerze mowiac to jest jakas masakra. Nie jestem ksenofobem, ale na kazdym kroku ukraincy. Ciezko o integracje, zwlaszcza jak jestes prawie ze jedynym Polakiem. Jesli chodzi o wspolokatorow, jeden kompletnie jakby zyl w swoim swiecie. Smieje sie sam do siebie, gada i masa roznych innych dziwnych rzeczy. Jestem uprzejmy jak moge, ale czasami mam go niesamowicie dosc, wczesniejszy wspolokator ktory mieszkal z nami w pokoju sie zgodzil ze mna, ze powinien wziac sobie pokoj dla jednej osoby skoro nie potrafi zyc z innymi. Drugi wspolokator (nowy) jest starszy ode mnie jakos 5-6 lat pracuje tak ze wraca po polnocy, a tak pozatym w ogole nie gadamy, ani czesc ani nic. Pogodzilem sie z tym ze nie ma co szukac znajomosci w tym akademiku i moze za rok sie uda te AGH, ale to byl zwyczajnie fatalny wybor jesli chodzi o akademik. Mam tez wspolokatorow zaraz obok drzwi, bo to jest tak jakby wspolny blok. Jak w 1 semestrze sie z nimi dogadywalem to tak teraz kontakt sie powoli urywa. Poza tym tez to niezbyt moje towarzystwo nonstop w dzien w dzien palenie marihuany i jakies imprezy w ciagu tygodnia. Do tego bariera jezykowa.
Strasznie doskwiera mi samotnosc, teraz zbliza sie majowka i 2 tyg wolnego i najprawdopodbniej wroce do siebie, do wioski gdzie i tak siedze i nic nie robie, a zeby gdziekolwiek sie dostac potrzebne jest auto. Nie mialem nawet okazji poznac miasta do konca w ktorym studiuje, nie bylem w zadnym ciekawym miejscu tylko non stop siedzienie w akademiku i marnowanie najlepszych lat zycia. Oprocz wczorajszego wyjscia (nie wiem kiedy ostatni raz wyszedlem z 2msc temu?). Ale i tak uwazam ten wypad za dosc slaby, to byli studenci erasmusa, ktorych wczesniej nie znalem i po czasie zaczalem sie nudzic zwyczajnie. To tez nie byly osoby w moim typie.
Nawet mam problem, zeby zalozyc tinder moglbym przeciez kogos poznac przy okazji, ale wstydze sie tak zwyczajnie. Mam niska samoocene, mimo to ze podobalem sie niektorym dziewczynom, czasami czuje wzrok na sobie, jedna mi zaproponowala zwiazek w liceum, ale i tak uwazam ze cos jest z moim wygladem nie tak, do tego jestem niski wiec ciezko byc pewnym siebie jak kazdy chlopak jest od ciebie wyzszy. Moj wyraz twarzy jest dosc powazny i wychodze pewnie na osobe chlodna, bez emocji a w glebi duszy strasznie potrzebuje bliskosci i trwa czesto burza emocji. Raz nauczycielka powiedziala mi, ze patrze sie na nia jakbym chcial ja zabic. Nie wiem czy to ma jakies powiazanie ze soba, ale nikt jej nie lubil, wymagala od nas zdecydowanie za duzo jak na profil w liceum, ktory w ogole nie byl powiazany z jej przedmiotem, do tego byla strasznym egotopem. Jakkolwiek by to smiesznie brzmialo, ale taka jest prawda boje sie dziewczyn w swoim wieku zazwyczaj jak mam okazje to je omijam. Oprocz tej jednej z internetu, gdzie na poczatku tez bylem bardzo niezreczny i wszystkiego sie wstydzilem ale po czasie sie przelamalem. Generalnie mam tak dosc czesto, ze z poczatku jestem bardzo niesmialy, ale po czasie potrafie sie przed otworzyc przed wlasciwymi osobami i zdecydowanie latwiej mi jest integrowac sie w malych grupkach niz jakby to bylo 10 osob. Wracajac to brak kontaktu z dziewczynami w takim wieku jest krotko mowiac bolesny, to jest chyba najlepszy aspekt mlodosci, ktory kiedys niestety minie. Boje sie zycia, mam tyle mozliwosci moge wszystkiego sprobowac jestem mlody. Studia to mial byc dla mnie taki okres na poznawanie siebie, otwarcie sie na ludzi, znalezenie (moze?) milosci, jakiejs sympatii. A jest jak jest.
Do tego czuje sie bardzo niedojrzaly, moim szczytem mozliwosci jest pojscie zrobienia zakupow z lista. A potem slysze na uczelnianych korytarzach jak ludzie w moim wieku, rozmawiaja o tym, ze chca kupic jakis samochod czy warto go brac w leasing np. Albo mieli dzien na wariackich papierach zalatwic cos w urzedzie skarbowym potem to, potem tamto. No takie typowe dorosle zycie. A ja mam problem zarejestrowac sie na NFZ od 2 miesiecy do stomatologa. Ciagle to przekladam, mowie sobie w koncu zadzwonie i nic. Zapuscilem sie lekko z wlosami tzn, przydaloby sie skrocic lekko koncowki. Zamiast podejsc do jakiegos pobliskiego fryzjera, umowic sie na wizyte czy zorientowac gdzie moglbym w miare tanio sie ostrzyc to wole przeczekac do majowki i jak wroce do siebie to tam podejsc do fryzjerki u ktorej sie strzyge od dziecka.
Zdalem sobie sprawe jeszcze bardziej jak w moim mlodym zyciu jest zle i nudno przy okazji wspolnej wielkanocy z cala rodzina. Kuzynka zaczela cos mowic o kims z dalekiej rodziny, ze byl w jakims cieplym kraju na urlopie. I jakby go spytac co tam pozwiedzial ciekawego, czy ma jakies fotki to by ci powiedzial dwa-trzy slowa i na tym by sie skonczylo. I jakos tak poczulem, ze ten opis to doslownie ja. Pol roku w wielkim miescie i nie mam nic ciekawego do powiedzenia, pare zdjec ktore i tak nie sa warte pokazania. Nie mam tez zadnych celow i zyje z dnia na dzien, wiec jest spory dysonans jak kuzyn mowi, ze planuje jakis wypad wakacyjny z dziewczyna. Wujek ogarnal kogos do postawienia dachu do nowej chalupy. A ja? Nie mam sie doslownie czym pochwalic, nie robie postepu w niczym.
Zawsze slucham rozmow innych, bo i tak nie jestem w stanie sie przebic a po czasie nudze sie i najchetniej wracalbym juz do domu. Moje relacje z najblisza rodzina sa tez dosc oschle. Nie potrafie zagadac do mamy, opowiedz jej czegos sam z siebie, przykro mi z tego powodu bo wiem ze musze z nia spedzac jak najwiecej czasu i ona tego potrzebuje. Zaproponowalem jej ostatnio przyjazd do Krakowa, moze cos z tego wyniknie. Z tata jest troche podobnie, tylko ze on zapalil we mnie pasje do pilki wiec mamy przynajmniej jakis wspolny temat. Z siostra za to jest zazwyczaj niezrecznie, rozmawiam z nia jakbym nadal mial 15 lat. Nie widze sie w roli przyszlego szwagra, to bylby wstyd dla niej, ze ma takiego brata. Mam wrazenie, ze przy rodzinie to tak jakbym zakladal maske. Ogolnie przy wiekszosci ludzi tak mam, zawsze sie dostosowuje. Raczej nie mam takiej osoby przy ktorej moge byc w 100% soba. Ciezko mi sobie wyobrazic sytuacje w ktorej przedstawie swoja dziewczyne rodzinie, o ile do tego dojdzie. Obawiam sie, ze z czasem bede mial jeszcze wieksza łatke dziwaka. To wszystko tak szybko minelo, przeciez ja mam 20 lat a zyje jak 14 latek. Mam w dalekiej rodzinie goscia +40 lat, ktory mieszka w wiosce z matka i kloci sie z nia non stop. Nie ma dziewczyny, chleje w samotnosci co weekend i pracuje w januszexie. Jest posluszny prezesowi jak piesek (pracowalem z nim). Brak perspektyw, doslownie nic. Nie chce go urazic, ale boje sie ze tak skoncze.
Mysle, ze zwyczajnie jak wejde w pozna doroslosc to bede wrakiem czlowieka, nie bedzie co ratowac. Nie mam depresji, jestem troche pogubiony i nie potrafie sie odnalezc. Nigdy tez nie ''zylem'' w kontekscie korzystania z zycia. Bo trzeba zyc, a nie przezyc.
Dziekuje jesli ktos przeczytal caly ten esej, nie potrzebuje klepania po plecach. Chcialbym zobaczyc Wasz punkt widzienia, czy moze ktos tak jak ja marnowal swoja mlodosc i potem wyszedl na prosta, co spowodowalo taki przelom w waszym zyciu. Od czego mozna zaczac.
​
​

Jadi gw baru jadian sama cewe, umur nya dibawah gw. Pas kita pedekate dia cerita kalo dia sering digangguin mantannya, dan setelah kita jadian gw baru tau kalo cewe gw ini trauma berat sama mantannya bahkan kalo ketemu dijalan aja dia bisa takut bgt Dan baru tau lagi kalo selama ini dia sering di dm si bang*at buat ketemuan dan pake kata kata kasar parah
Setiap kali gw mau bantu atw coba hadepin si bangat pasti cewe gw nolak dan bilang kalo ini mslh yg dia bawa sendiri Kalo gw laporin ke polsek atas pelanggaran UU ITE bisa gak ya stlh ada revisi kemarin?? Atw gw lsg labrak aja ya si anjng itu??

Dongeng cerita rakyat berikutnya dari Yumin kali ini adalah kisah tentang Sangkuriang. Kisah ini bermula dimana pada masa lalu sepasang dewa dan dewi melakukan kesalahan yang sangat besar hingga diusir dari kahyangan. Ketika dibuang dan turun ke bumi, dewa berubah menjadi seekor anjing bernama Tumang, sementara sang dewi berubah menjadi babi hutan bernama Celeng Wayungyang.
Suatu ketika seorang raja pergi berburu di hutan bersama kelompoknya, namun pada akhirnya raja ini terpisah dari kelompoknya. Sang raja kemudian buang air kecil, tanpa sengaja, air kencing sang raja ini diminum oleh Celeng Wayungyang.
Air kencing sang raja ini ternyata mengandung sedikit sperma sehingga dalam waktu singkat, Celeng Wayungyang langsung hamil dan melahirkan seorang putri.
Putri ini kemudian ditemukan oleh sang raja tanpa mengetahui bahwa putri ini adalah anak kandung dari sang raja.
Bayi perempuan ini kemudian diberi nama Dayang Sumbi. Ketika sudah dewasa, Dayang Sumbi tumbuh menjadi wanita yang sangat cantik. Ada banyak pria yang ingin menikahinya namun Dayang Sumbi tidak menginginkan hal tersebut.
Suatu ketika Dayang Sumbi yang sedang menenun kehilangan gulungan benang miliknya. Dayang Sumbi merasa sangat sedih dan berjanji bahwa yang menemukan gulungan benang tersebut akan diberikan hadiah.
Jika yang menemukan gulungan benang tersebut adalah seorang perempuan, maka Dayang Sumbi akan memperlakukannya seperti saudaranya sendiri, dan jika yang menemukan gulungan benang tersebut adalah seorang laki-laki, maka Dayang Sumbi akan menjadikannya suami.
Setelah beberapa saat, ternyata yang menemukan gulungan benang tersebut adalah seekor anjing yang bernama Tumang. Meskipun seekor anjing, Dayang Sumbi merasa harus tetap memenuhi janjinya.
Sang raja yang kesal dengan apa yang akan dilakukan oleh Dayang Sumbi, kemudian mengusir dan membuang Dayang Sumbi ke sebuah pondok sederhana di dalam hutan.
Setelah menikah, Dayang Sumbi dibuat bingung karena setiap bulan purnama, anjing tersebut berubah menjadi pria tampan, dari pernikahan mereka ini, lahirlah seorang anak laki-laki yang kemudian diberi nama Sangkuriang.
Beberapa tahun berlalu, suatu ketika saat Sangkuriang pergi berburu dia mencoba membunuh seekor babi hutan yang ternyata adalah Celeng Wayungyang, nenek dari Sangkuriang.
Tuman mencoba menghentikan perbuatan Sangkuriang tersebut. Merasa kesal dan tidak mendapatkan apapun, Sangkurian kemudian membunuh Tumang dan mengambil hatinya untuk dibawa pulang.
Ketika waktu makan malam tiba, Dayang Sumbi sudah menjadi hati yang dibawa Sangkuriang sebagai bahan makanan. Ketika Dayang Sumbi mencoba memanggil Tumang untuk dibagikan makanan, Tumang tak kunjung datang.
Merasa bersalah dan sedih, Sangkuriang lalu menjelaskan bahwa hati yang dibawa olehnya adalah hati Tumang. Merasa sedih dan marah, Dayang Sumbi lalu memukul Sangkuriang hingga meninggalkan bekas luka di kepalanya.
Karena berpikir bahwa ibunya membencinya, Sangkurian kabur dari rumah. Setelah beberapa saat, Dayang Sumbi menyesal telah melakukan hal tersebut dan berdoa kepada dewa agar menyatukan kembali dirinya dengan Sangkuriang, anaknya.
Ketika Sangkuriang keluar rumah, Sangkuriang ternyata telah lupa ingatan dan bahkan tidak mengetahui bahwa dia memiliki seorang ibu bernama Dayang Sumbi.
Sangkuriang kini telah tumbuh dewasa, suatu ketika, Sangkuriang bertemu dengan seorang wanita cantik di hutan dan ternyata itu adalah Dayang Sumbi, namun karena hilang ingatan, Sangkuriang tidak mengetahui bahwa wanita tersebut adalah ibunya.
Karena tertarik dan jatuh cinta, Sangkuriang kemudian melamar wanita tersebut. Karena sudah bertahun-tahun tidak bertemu, Dayang Sumbi pada awalnya tidak mengetahui bahwa yang melamarnya adalah anaknya, Sangkuriang.
Namun sehari sebelum pernikahan, Dayang Sumbi mendapati bekas luka yang sama pada kepala pria yang akan dinikahinya dengan bekas luka Sangkurian.
Mengetahui hal tersebut, Dayang Sumbi mencoba menggagalkan pernikahan tersebut dengan menjelaskan kepada Sangkuriang, namun Sangkuriang tidak mau mendengar penjelasan dari Dayang Sumbi.
Dayang Sumbi kemudian memberikan syarat yang tidak mungkin bisa dilakukan Sangkuriang untuk pernikahan tersebut. Syarat tersebut adalah Sangkuriang harus membuatkan sebuah danau dengan perahu yang akan digunakan nantinya dalam waktu satu malam.
Sangkuriang kemudian menyanggupi hal tersebut. Dengan dibantu oleh makhluk gaib, Sangkuriang hampir berhasil menyelesaikan permintaan Dayang Sumbi.
Sadar Sangkuriang akan berhasil, Dayang Sumbi menggunakan syal ajaibnya untuk membuat cahaya dari timur sehingga seolah-olah fajar telah tiba. Sangkuriang merasa gagal untuk memenuhi syarat pernikahan dari Dayang Sumbi.
Sangkuriang yang merasa kesal dan gagal memenuhi persyaratan pernikahan dari Dayang Sumbi kemudian menendang perahu tersebut hingga terbalik dan perahu tersebut berubah menjadi gunung yang kini dikenal Gunung Tangkuban Perahu.
Sangkuriang tetap memaksa Dayang Sumbi untuk menikah, hal ini membuat Dayang Sumbi berusaha kabur dari Sangkuriang. Agar selamat dari kejaran Sangkuriang, Dayang Sumbi meminta bantuan kepada tuhan untuk membantunya.
Permintaan tersebut kemudian terkabul dan Dayang Sumbi berubah menjadi bunga Jaksi dan Sangkurian gagal menemukannya.

Kun lueskelin läpi omaa esitäytettyä veroilmoitusta, huomasin sattumalta yhden erikoiselta näyttävän seikan. Minulla on sijoituksia sekä Suomalaisissa että Ruotsalaisissa pörssiyhtiöissä, joista sain viime vuonna osinkoja. Suomen osinkojen verotus oli minulle ennestään tuttu (15% verovapaata, lopusta pääomavero 30%/32%). Jos tulot on alle 50 000€, niin käytännössä osingoista maksetaan 25,5%, eli noin neljännes. Sain SSAB:ltä viime vuonna osinkoja 617,40€, josta ulkomaille maksetun veron suuruus oli 92,61€. Hetkinen, eihän tämä ole noin neljännes? Kun laskin veroprosentin suuruuden, se oli tasan 15%!
Tämän huomattuani laskin myös Volvolta saamani osinkojen verotuksen, ja tulos oli sama. Tarkistin netistä, mikä on Ruotsin verotusaste verrattuna Suomeen. Tällöin löysin tämän sivun: Nordisk eTax. Kyseiseltä sivulta löytyi näppärästi eri pohjoismaiden verotuksen tasot. Ja sieltä löytyi vahvistus omille laskuilleni:

Rajoitettu verovelvollisuus
Pääomatulot
Jos olet rajoitetusti verovelvollinen et ole verovelvollinen korkotuloista Ruotsissa, mutta osinkotuloista peritään 15 prosenttia veroa.

Koska en ole Ruotsin kansalainen, minua verotetaan kevyemmin kuin ruotsalaisia.

Pääomatulot
Osakkeiden myynnistä ja mm. korkotuloista ja osinkotuloista maksetaan pääomatuloveroa 30 %. Jos vuokraat yksityisasunnon tai myyt kiinteistön/asumisoikeusasunnon joka on omassa yksityisessä käytössäsi, verotetaan tulo/voitto pääomatulona. Vuokratessasi asunnon pidätetään vero nettovuokratulosta kun taas myynnin osalta vero pidätetään 22/30 voitosta. Voitosta menee 30 % suuruinen pääomatulon vero.

Ilmeisesti toisin kuin Suomessa, Ruotsin pääomavero ei ole progressiivinen. Toki Suomessa progressio on todella lievä (2%-yksikön ero).
Tämä alhaisempi verotus osinkojen osalta johtaa käsittääkseni varsin mielenkiintoiseen tilanteeseen. Verotuksen ja voittojen maksimoinnin osalta minun (ja muiden) kannattaa sijoittaa mieluummin Ruotsissa toimiviin yrityksiin kuin suomalaisiin. Tämän seurauksena Ruotsi saa selvän kilpailuedun Suomeen nähden, koska se on näin houkuttelevampi kohde pääomalle kuin Suomi.
​
Mutta mikä tilanne on muiden verojen osalta? Veronmaksaja sivuston mukaan esimerkkitulojen kohdalla tuloverot ovat seuraavat:
​

	31 000€/vuosi	49 000€/vuosi	75 000€/vuosi	150 000€/vuosi
Ruotsi	22,4%	25,9%	34,4%	45,5%
Suomi	22,5%	31,3%	38,4%	47,8%

Pienimmässä tuloluokassa veron osuus on käytännössä sama, mutta sen jälkeen Suomessa tulovero on suurempi kuin Ruotsissa. Erityisen suuri ero on 49 000€ tuloissa, joka ilmeisesti vastaa keskituloisen ansioita. Tässä erässä eroa on 5,4%-yksikön verran, mikä tarkoittaa 2646€ absoluuttista eroa verotuksessa. Korkeammilla tuloilla ero Ruotsin ja Suomen välillä kapenee, mutta suurillakin tuloilla Ruotsissa maksetaan pienenpi osa tuloveroa kuin Suomessa. 150 000€ tuloilla ero on 2,3%-yksikköä, mikä tarkoittaa 3450€ pienempää verotusta.
Tietenkin tuloista maksetaan muitakin veroja ja veroluonteisia maksuja, joten tämä ei anna täydellistä kuvaa ansioiden verotuksen eroista.
​
Kolmas aihealue jonka halusin vilkaista oli kiinteistöjen verotus. Tietyssä mielessä kiinteistövero on varallisuusmaksu, koska sitä joutuu maksamaan vain ne, joilla kiinteää omaisuutta kiinteistöjen muodossa. Ruotsin kohdalla:
​

Kunnallinen kiinteistomaksu
Jos omistat Ruotsissa pientalon, joudut maksamaan siitä Ruotsissa kunnallista maksua. Maksu on 0,75 % talon verotusarvosta, kuitenkin enintään 9 525 SEK vuodessa.

9 525 SEK on 829,66€.
Suomessa:

Kiinteistöveroprosentit
Kunnan kiinteistöveroprosenteista päättää vuosittain kunnanvaltuusto lain salliman vaihteluvälin puitteissa.

• Yleinen kiinteistöveroprosentti 0,93 - 2,00
• Vakituisen asuinrakennuksen kiinteistöveroprosentti 0,41 - 1,00
• Muiden asuinrakennusten veroprosentti 0,93 - 2,00
• Voimalaitosten kiinteistöveroprosentti enintään 3,10
• Rakentamattoman rakennuspaikan kiinteistöveroprosentti 2,00 - 6,00
• Pääkaupunkiseudun 14 kunnassa rakentamattoman rakennuspaikan kiinteistöveroprosentti on määrättävä vähintään 3,00 prosenttiyksikköä korkeammaksi kuin yleinen kiinteistöveroprosentti. Rakentamattoman rakennuspaikan veroprosentiksi voidaan määrätä kuitenkin enintään 6,00 prosenttia.
• Yleishyödyllisen yhteisön omistaman rakennuksen ja maapohjan kiinteistöveroprosentti voidaan kunnanvaltuuston päätöksellä määrätä muuten kiinteistöveroprosenteista säädettyä alhaisemmaksi, mikäli kiinteistöllä sijaitseva rakennus on pääasiassa yleisessä tai yleishyödyllisessä käytössä. Tällöin kiinteistöveroprosentti voi olla myös 0,00.

Eli Suomessa osa kunnista voi määrätä vakituisessa asuinkäytössä oleville kiinteistöille matalemman verotuksen kuin Ruotsissa, mutta muuten verotus on tiukempaa Suomessa. Suomessa ei myöskään taida olla ylärajaa tälle verolle (en löytänyt mainintaa), toisin kuin Ruotsissa. Jos esimerkiksi kauppakeskuksen kiinteistövero olisi tasan 1,0%, niin Ruotsin yläraja maksulle tulisi jo noin 83 000€ arvosta.
​
Tämän (kieltämättä suppean) tarkastelun perusteella Ruotissa verotus näyttää suosivan ulkomaalaista pääomaa (alhaisempi osinkojen verotus) pitkäaikaisissa sijoituksissa (pääoma jää Ruotsiin). Lisäksi tuloja verotetaan hieman vähemmän kuin Suomessa, ja ero keskituloisten osalta on suurin. Lisäksi Ruotsin verotus suosii arvokiinteistöjä, koska niitä verotetaan joko kevyesti, tai veron yläraja tulee nopeasti vastaan. Etenkin ensimmäinen ja viimeinen kohta kannustavat ulkomaalaisia sijoittajia siirtämään pääomaa Ruotsiin, ja rakentaa/rakennuttaa sinne erillaisia tehtaita tai vastaavia tuotantolaitoksia. Satunnaiset kranaatit voivat tietenkin herättää epäilyjä, mutta mitäs pienistä.
​
Mitä luulette? Antaako tämän kaltainen verotus Ruotsille paremman kilpailuaseman Suomeen nähden ulkomaalaisen pääoman osalta?

Jebiga. Snadje me i ovo.
Osetim bol kad sedim, pogledam, upaljena izbočina ko Ramštajnov koncert. Tri dana išao na cedjenje i previjanje ( prvi dan jedan doktor samo probusio i cedio, drugi dan drugi doktor me sek'o, sve sam zvezde video. )
Preporučuju operaciju pod lokalnom anestezijom, bez ušivanja, znači da zarasta sama.
Operacije kao operacije se ne bojim, nije mi prvi put da nešto operišem.
Zanima me taj postoperativni period.
Koliko su bolna ta svakodnevna previjanja? Koliko dugo treba da zaraste?
Hvala unapred.

Eile ilmus Eesti subredditisse küsimus teemal kuidas saada partnerit oraalseksi tegema. Kuna teema kommentaarium oli täis kohutavaid soovitusi "kuidas naistega voodis ümber käia" siis mõtlesin, et teen eraldi postituse ja jätan ka siia oma vastuse. Ehk on abiks naiste mõistmisel ja seksi paremaks muutmisel (mõlemale poolele), eriti noortele meestele.
Naisena võin öelda, et kõige rohkem motiveerib mehele oraalseksi tegema see kui mehest kiirgab soovi MINULE seksuaalset naudingut pakkuda.
Seega nipp on naist hästi rahuldada! Pole midagi erutavamat kui mees kes pakub oraalseksi ja seda ise naudib ning, et see ka teda erutab. That’s what turns a woman on ning kui naine on erutunud ja tunneb, et tema vajaduste eest on hoolt kantud võime pakkuda veel enamat kui oraalseksi! Ja suure tõenäosusega ei pea sa seda siis isegi küsima.
Veel paar nippi kuidas naist käima tõmmata ja rahuldust pakkuda:

1. Ära kiirusta. Näiteks mul võib võtta orgasmini jõudmine 30+ minutit. See ei tähenda 30 minutit armutut trukkimist vaid 20 min eelmängu (suudlemine, keelekas, rindade ja häbemepiirkonna puudutused jms) ning alles siis “klassikaline seks”. Pool tundi toorest nikkumist ei anna naisele ilmselt midagi.
2. Naistel võtab orgasmini jõudmine kordades rohkem aega seega palun, andke meile see aeg! Tihti ei jõuagi naised orgasmini.
3. Õpi ära mis on kliitor ja pea meeles et enamus naisi saavad orgasmi eelkõige läbi kliitori stimuleerimise mitte penetratsioonist (nende kahe kombo on ideaal). Samas pea meeles et kliitor on ülitundlik seega ole õrn ja ära nühi seda seda tugevalt ühe sõrmega. Liigne või liiga otsene surve kliitorile on sama “mõnus” kui oleks mehele see, et naine peale seemnepurset intensiivselt suhu võtaks. See on valus!
4. Näita, et sa tahad oma sekspartnerit! Naistele meeldib kui mehed natuke oigavad ja kuumaks ajab ka see kui mees ütleb seksi ajal nt: “sa oled nii hea, sa oled nii kuum” Aga ei pea rääkima ning paar oiet ja vahepealne silmside on ka juba hästi!
5. Ära tee naisele näpukat nii nagu pornofilmides rautatakse. Paar kiiremat liigutust vahepal on ok ja võib isegi mõnus olla aga 30 sek+, vean kihla. soovib pea iga naine, et see juba lâbi saaks. Pigem tee rahulikult keelekat ja vahepeal (või samal ajal) ka näpukat. You can go deep, aga don’t go fast. Vb oled kunagi proovinud nii rahuldada ja naine on sinu arust mõnust oianud. Let me tell you a little secret, need oiged on ilmselt olnud võltsid ja mõeldud lihtsalt sinule, et sa end hästi ja erutunult tunneks. Tavaline on siinkohal ka orgasmi teeselda, et see piin kiiremini läbi saaks. Naine ei taha keset seksi hakata mehele seletama kui valesti ta kõike teeb.
6. Küsi parterilt mis/kas talle meeldib.

Vabandan kui tekst muutus liigselt “kuidas rahuldada naist” monoloogiks, aga kui mees pakuks mulle sellist seksi siis oleksin ülimotiveeritud ka meest rahuldama – see soov tekib erutunud olekust ja seksuaalsest instinktist!
Siinkohal ka üleskutse teistele naistele: andke teada mis teile voodis peale läheb ja mis mitte. Ja mehed, küsige lisaks!
EDIT: Ma ei pretendeeri täielikule tõele ja kindlasti on naised erinevad. Samas kipun arvama, et esindan oma arvamusega suuremat enamust..

Dulu ada kena ditelponi debt collector karena masalah CC punya mantan gw. Jelas udah gaada hubungan lagi sama gw, berkali kali hubungi udah dikasi tau gaada urusan masi aja ganggu. Gw pake feature "block all unknown calls" yang di hp ada setting. Itu dulu, 2022 klo ga salah.
Nah sekarang entah kenapa meledak lagi dan sampe nelponin kantor gw mulu bahkan nelponin bokap nyokap gw. Terus gw bisa apa?
Anehnya dia main bohong juga:

• Pas gw tanya "lah emang hitam diatas putih nama siapa kok hubungi saya"
• dijawab gini "ada ttd bpk dengan jelas"
• gw bilang "seumur hidup gw gaada ttd bank selain buka rekening, punya CC aja gaada"
• masa di jawab "lah gatau, saya debco doang, tanya bank lah"
• "sini kirim gw buktinya, email atau whatsapp atua fisik"
• mereka takut, respon "oh gaperlu itu, ada database kita lengkap udah cukup"

kan anjing yak. lah klo gaada dokumen legal jelas nya kenapa ngangguin gw tai.
klo googling sih harusnya mereka gaboleh narget gw apalagi pake bohong.
link : https://www.hukumonline.com/klinik/a/etika-penagihan-utang-oleh-idebt-collector-i-cl5802/ di dearah bawah ada etika penagihan dan hukuman jika langgar
Klo gw tanya namanya siapa dan dari institusi apa mereka ga berani jawab. Taunya cuma dari bank apa. Bingung gw kan gaada hubungan sama gw lagi. Apa yang harus lakuin? Ancem lapor polisi juga lu tau la ya polisi di indo gimana.

Hej.
Jestem od miesiąca na HRT. Mój stan psychiczny jest dość zły. Kontaktowałam się z lambdą w celu zasięgniecia pomocy i tam poradzono mi znalezienie psychoterapeuty. Znalazłam psychoterapeute w Rzeszowie w poradni o nazwie "Intelligo". Dotychczas miałam dwa spotkania i musze przyznać czuję się rozbita. Po pojawieniu się w gabinecie terapeuta mimo wcześniejszego ustalenia zaimków zwracał się do mnie używając złych zaimków. Po czasie zreflektował się i powiedział że przeprasza, ale wynika to z mojego wyglądu. Z mojego wyglądu na który zwracał uwagę że nie jest zbyt kobiecy, gdyż ubieram się wciąż neutralnie płciowo. Pomimo tego w ciągu rozmowy kilku krotnie mylił się na końcu mówiąc że nie powinnam być zła gdyż to przez mój wygląd. Zaczął wypytywać między innymi o to jak bym chciała uprawiać seks i w jakiej pozycji. Zastanowiło mnie to pytanie, ale odpowiedziałam mu że mógłby to być seks analny. Na co stwierdził że chce być kobietą, ale chce uprawiać "seks homoseksualny". Po czym zapytał czy chce usunąć "członek" W ciągu rozmowy chciałam mu powiedzieć że źle się czuje w swoim ciele, i że mam dysforię płciową. Stwierdził on że efekty HRT też mogą nie być spektakularne, i że nie powinnam podejmować decyzji o tranzycji w moim obecnym czasie kiedy jestem w depresji mówiąc że mam "problem tożsamościowy" Po tym jak powiedziałam mu że zapatruje się na tranzycję z pesymizmem niejako przyznał mi rację i powiedział że nie wyglądam na osobe szczęśliwą i sugerował że powinnam być gdyż zaczęłam proces tranzycji sugerując że nie jest to dobre rozwiązanie dla mnie. Pytał także o moje dzeciństwo próbując dowiedzieć się czy wykazywałam cechy sfeminizowania za dziecka. W pierszwym spotkaniu podobnie jak w drugim wypytywał o seksualność i zwracał uwagę na mój ubiór. Pozwolił sobie także zauważyć z jakiegoś powodu że azjaci mają łatwiejszą tranzycję. Tak, wiem nie wyglądam najlepiej mam ciężki czas obecnie, ale nie musiał mi mówić rzeczy które już wiem sama co jeszcze zwiększyło dysforie po wizycie. Nie wiem co robić, czy on naprawde chce mi pomóc i to jest normalne? Proszę o rady.

Hai ini rants dan curhat aja sih. Gue F22, sedang pacaran sama cowok udah jalan 2 tahun.
Up until dating this guy (which means sampe gue usia 20an), gue 95% yakin mau childfree. Gak pernah tertarik sama anak kecil apalagi bayi, males bayangin hamil dan melahirkan, males ngurusin anak. At some point, for a very brief period, kayaknya gue antinatalist juga hahahaha
Nah tapi cowok gue nih mau punya anak, mau dua katanya🤦🏻‍♀️Sejak itu gue mulai revisit idea childfree ini...
Sekarang sih gue fencesitter alias masih ragu, tapi kalo dibuat spektrum, sekarang gue semakin mendekati tengah-tengah. Masih leaning childfree, tapi gue berusaha ngumpulin info dan perspektif tentang punya anak untuk ngebuka pikiran.
Gimana ya... gue... gak pernah tertarik sama anak kecil. Balita okelah udah bisa jalan, ngomong, udah punya personality. Tapi itupun ga begitu suka. Apalagi bayi, gak pernah deh gue sentuh bayi sampe skrg? Emang ga tertarik aja, dan takut salah juga sih.
Terus gue mikir kalo hamil tuh... buruk banget buat tubuh perempuan. Segala komplikasi kesehatan bisa terjadi, perubahan fisik secara visual, hormon berantakan (!!!), rambut rontok (my hair is thin to begin with, botak deh kayaknya kalo hamil), vajayjay juga bisa robek... sakit, gak nyaman, literally meregang nyawa. udah gitu nyusuin. udah gitu childcare pasti bebannya lebih banyak ke gue sebagai cewek, bukan hanya karena gender roles tapi ya karena laki ga bisa netein 😭 pasti pas masih bayi lebih nempel ke gue (ada opsi asi pompa atau formula, sih)
udah gitu gue kuliah soshum, sementara cowok gue ini teknik, yang mana proyeksi masa depan dia bakal jadi main breadwinner karena industrinya lebih menjanjikan. gabisa gue jadi working mom dia jadi stay at home dad karena nampaknya susah buat gue punya income yang cover the whole household.
I've always imagined myself as a free spirit. I will travel the world. I'll be a nomad, I'll be the cool auntie (yang ini udah gugur soalnya kakak gue childfree 😭). I'll live my life the way I want it, and settle down somewhere cozy in my 40s/50s. Dalam membayangkan masa depan, gue ga pernah bayangin anak. Suami/pasangan kadang ada, tapi ya ga selalu. Yang gue bayangin ya hidup bebas, punya anjing (wajib). Tapi kalo punya anak, ya mana bisa jadi free spirit gitu. At least beberapa tahun di awal ga bisa. Apalagi kalo anaknya dua... like .. 10 years taking care of toddlers? Ugh
I'm actually okay with the idea of having preteen kids, they seem interesting. Udah punya personaly, bisa diajak main, bisa diajak diskusi dll. Tapi kan... harus lewatin masa bayi-toddler.
Belom lagi biaya sekolah😵
tbh, feeling gue sih gue dan pasangan gue won't make it to marriage. agak pesimis memang, karena banyak perbedaan lain. tapi rasanya tanpa bayangan nikah sama dia juga harus gue pikirin sih, emg mau childfree atau engga? kalo mau punya anak, mau berapa? i don't have too much time left. kalo mau punya anak, by 30 i think i need to already have one. 7 tahunan lagi. itu belum termasuk nyari suami, rencanain rumah tangga, dll dkk dsb...
pusing ..
apa gue mikir kejauhan? apa beberapa aspek hidup memang harus ditrabas aja, direncanain sambil jalan...?
if you make it here, ty for reading! boleh sharing juga kalau berkenan heheh love u puans❤️

Upravo sam došla doma iz Zagreba i sjela sa svojom mamom pogledati film. Mama je upalila film Blonde o Marilyn Monroe i u prvih pola sata bilo je toliko seksa na ekranu da sam otvoreno rekla mami da promjeni film jer je meni bilo poprilično mučno i ovo je prečesta pojava. Kada smo kao obitelj birali filmove, sestra je prvo išla pregledavati film jer nije htjela da gledamo seksanje na ekranu zbog cega svima bude neugodno.
Da se shvatimo, nisam vjernica niti je moja obitelj i sestra i ja smo obje dosta liberalne o tome, ali razgovaramo o tome ili međusobno ili s frendicima, a najviše s partnerima. To su zdrave teme o kojima se aktivno i zdravo treba razgovarati, ali seks na ekranu čini me posebno nelagodnim. Nelagoda je prisutna i kada gledam, ne samo s roditeljima, nego i s partnerom ili sama i koliko je tržište zasićeno time.
Gledam puno filmove i trudim se pratiti filmsku scenu. Tako sam i gledala puno starijih filmova u vremenu kada seks na ekranu je bio taboo i iskreno zaista sam uživale u tome. Seks, po meni, apsolutno i uglavnom ne doprinosi nikako radnji, već pretvara cijelo iskustvo u pornografiju bez koje se moglo, ako ne i bolje poentirati poruku filma. Stari filmovi zaista imaju kvalitetu i nevjerojatan naglasak na priču, dok suvremeni film uporno ubacuje te scene seksa koji mi djeluju kao perverzija samoga redatelja koja se gledateljima daje za neugodno konzumaciju.
Evo ne znam, možda sam u potpunosti u krivu. Sjetila sam se kako sam bila ugodno iznenađena člankom o tome kako gen z (koji jesam) želi manje scena seksa u filmovima jer je toliko prisutan i već postaje nemoguće pronaći suvremeni film bez njih.
Koje je vase stajalište?
Pozdrav :)

Saya punya sahabat yang orangnya cukup konservatif (tapi nggak ekstrim). Saya Nasrani yg nggak religius, dan dia Muslim (married). Selama +10 taun kenal, kami saling ngehargain agama masing-masing. Perbedaan agama itu nggak ngaruh apa2 ke persahabatan kami, jadi bukan di sini masalahnya.
Yang jadi perbedaan kami adalah, cara dia mandang orang LGBTQ+. Saya pribadi biasa aja sama queer people, soalnya punya prinsip 'selama gak rugiin/celakain orang lain, gak papa', yang saya aplikasikan ke semua orang, terlepas dari apa gendeorientasi seksual/agama/dst.
Tapi, sahabat saya kontra sama queer people. Untungnya, dia nggak sampai yg ngeantagonisin berlebihan gitu. Dia ngaku masih mau ngerangkul mereka, tapi sambil ngarahin biar balik straight karena dia percaya nggak ada orang queer yg lahir dengan seperti itu. Dia juga percaya kalo orang queer tercipta karena lifestyle, trauma, lingkungan, dsb.
Saya kira perbedaan PoV kami ttg isu ini nggak bakal terlalu jadi masalah, karena kami nggak pernah ngebahas itu kecuali kalo ada suatu isu, and none of us are queers.
Nah, kapan hari, kami berdua jadi ngobrolin itu karena ada kenalan kami berdua yg recently came out of the closet (sebut aja C). Saya ngomong lagi ke dia, meskipun kaget & nggak nyangka, saya pribadi nggak mempermasalahkan C yang ternyata seorang gay. Tapi sahabat saya keliatan banget resah gitu. Dia ngaku pengen negur C (yg seagama sama dia) kalau gay itu dosa, seks nya nggak sehat, C harus pikirin keluarganya yg pasti kecewa, dsb. Tapi, dia bilang kalau dia mau nahan itu semua, krn nggak mau bikin C ngerasa dibenci.
Dengerin keluhannya itu, saya jadi ikutan resah lol. Kayak saya ngedengerin sesuatu yg ngelawan moral standing saya sendiri. Sejauh ini, cukup saya dengerin dan angguk2in aja pendapatnya. Kalau ada yg terlalu nyelekit, bakal saya argumen dengan hati-hati. And I'm lucky that she's the best listener ever. Nggak ada dari kami yg sampai meledak-ledak.
Tapi, saya juga tau kalau saya nggak bakal bisa 'ngubah' pandangannya itu, karena alasannya dia erat kaitannya sama agama dan nilai-nilainya dia. Saya juga nggak mau nyolot bgt buat nyikapin ini, karena dia adalah sahabat terbaik yg pernah saya temui. I don't want to lose her.
Komodos apakah pernah ngalamin hal yg serupa? Punya saran untuk menyikapi perbedaan ini? Makasih banyak sebelumnya 😊
**TDLR; saya biasa aja sama LGBTQ+, sahabat nggak. Pas ngobrolin ini sama dia, saya ngerasa kayak munafik krn apa yg dia ungkapin selalu berbenturan sama moral standing saya. Mending diemin aja atau should I do something about it? Thank you!

Sekedar sharing & open to advices.
Jadi ceritanya gw (25F) resign dari kantor setelah kerja hampir 7 thn jd bottom feeder (karna lulusan SMA dan ga ada backup ortu, alhasil g berani asal resign)
Karna faktor lingkungan di kantor yg teramat sangat toxic, gw mau g mau hrs resign sih, kalo ga toxic ya gw tahanin demi uang. Atasan & team gw nyepelein workload gw gitu sampe2 gw pernah dikatain anjing & bangsat dll pas lg panas2nya debat karna ada team member yg somehow merasa gw maksa dia bantuin kerjaan2 gw, realitanya: dia yg mau bantuin dan gw ngelihat dia mau bantuin ya gw ga tolak dong. Tpi di mata mereka itu gw ngelempar kerjaan. Then ada suatu waktu ngegibah sama team member yg lain, tau2 gw dicepuin wkwkwk entah knp gw ga cepuin balik.. Well ga yakin mereka bakal percaya jg klo gw cepuin balik. Akhir dari perdebatan tuh mereka kek ada plan buat pelan2 nambahin workload gw (maybe mereka mikirnya "balas dendam"?). Yaudah gw resign, pengganti gw 2 org malah.
Anyway... Sebelum resign gw rutin bikin kalkulasi2, dan ekspektasi gw sblm resign tuh gaji 2 bln terakhir + uang perpisahan bisa ngecover biaya hidup gw sendiri sampe ±1-1.5thn. Jadi harapannya tuh pas sebelum resign uang bpjs dicairin bisa jd modal invest (±20jt) karna gw masih ada tabungan di reksadana jg sekitar 40jt
Skrg 3 bln setelah resign... Pengeluaran gw malah lumayan fantastis.. duit perpisahan sama gaji 2 bln terakhir dah abis, duit bpjs setengah gw masukin reksadana, setengah jd cash buat jaga2 ada keperluan..
Kebutuhan: - Ngekos: 1.5jt/bln = 4.5jt - Monthly expense: ± 1jt/bln (termasuk makan, kebutuhan di kosan, dll) = 3jt - Ganti lcd, upgrade ram & ssd laptop = 3.2jt (+ongkir pp bbrp kali total 100k) ->> ini gw lakuin karna uang perpisahan yg gw dapetin lbh tinggi dri ekspektasi gw sebelumnya - bayar les mandarin (dari des'23): 350k/bln = 700k Total: 11.5jt
Jajan (yg ini parah sih gw akuin): - Merch & album kpop: 1.2jt - Event anime & game: 1.4jt (50% PO, udh bayar dari pas msh kerja) - Hangout sama temen 3x?: 400k - TU game: 80rb/bln + 175rb/2bln: 590k Total: 3.6jt
Trip 2024 (jalan2 perdana ke LN): - Passport : 600k - Book tiket2 pesawat: 3.6jt Total: 4.2jt
Extra: - beliin baju & keperluan CNY ortu: 1jt - beli baju CNY: 400k - beli hp baru karna yg lama dah rusak: 2.8jt - beli kipas baru karna yg lama dah rusak: 150k (ga berani servis karna dah belasan tahun juga..) - dipinjem ortu: 6.65jt Total: 10.85jt
Jdi udh keluarin ±30jt dgn kemungkinan expense ga kecatet ±1 jt (yg kecil2 klo dikumpulin ya bsa jd bukit..)
Ada jg stuck 5jt di saham karna dlu asal nyemplung aja & 6.3jt di RDPS karna omongan manis RM bank :)

• Kedepannya tentu gw gk ada niatan ke event2 anime/game gitu lgi karna rawan khilaf & kpop jg bias gw cm sisa 2 aja yg masih aktif, semisal klo mau beli album maybe 300k-350k?
  
• ga bisa ga ngekos karna ortu jg finansialnya kurang jd mereka ngontrak & gw g mau aja seatap sama papa karna dia orgny toxic (kasarnya, maybe klo ke psikiater bakal dicap punya god complex disorder). Itu uang gw pinjemin jg karna mama yg minta. Ngontrak mama yg bayar (semenjak ngontrak berdua, papa cuma keluarin duit buat diri dia sendiri) makanya kebetulan waktu itu lg keluar bareng mama jd gw sekalian ajak bli baju & keperluan2 CNY.
  
• TU game jg gw lakuin sbg bentuk apresiasi kecil2an sih karna gamenya menurut gw bagus banget meskipun gak serame game2 hoyoverse. Di event game/anime yg gw samperin aja dri ratusan stand/shop cuma 3-5 yg jual fanmerch game ini... Itu jg dikit banget pilihan2nya
  
• lastlyyy, trip 2024 ini ga keitung dari ekspektasi sebelum resign karna waktu itu bru wacana aja ber4 sama temen2. Ternyata pada oke bisa dan gw jg belum pernah ke LN pure buat liburan jadinya digas, baru urus passport sama beli tiket pesawat, jadwalnya masih bentrok2 jd mau online meet buat booking hotel & rancang itinerary jg belom kesampean. Ini jg baru kali keduanya gw jalan2 :))
  

Ah iya... lupa mention, jd gw dri juni 2023 ikut bootcamp coding gitu, pembelajarannya dah kelar sisa 4 bln tahapan persiapan kerja gitu tpi karna gw msh berasa belom bisa.. gw niatnya buat fokusin setahun ini buat belajar.. Meskipun ga nutup kemungkinan buat sambil kerja lgi sih kalo ada yg berminat hire mah :)
Anyhow... Kalau ada advice, thank you banget in advance, dan kalau ada temen2 yg niatan resign, ambil cerita gw ini buat jd pembelajaran jg ya, karna selain emergency spending, ada jg faktor khilaf wkwk

Pozdrav,
Vlasnica sam jednih velikih dugih stidnih usana kojih me ekstremno sram. Zanima me generalno misljenje muskaraca o tome - izaziva li im to gadenje i djevojka koje se ne srame toga, vole svoje tijelo i to percipiraju kao normalno. Naime, sama sebe uvjeravam da je to sve ok i normalno, kroz body positivity stranice, fotke itd, ali si ne mogu pomoc. Generalno sam privlacna, zgodna cura, ali to sve pada u vodu jer mi je samopouzdanje 0. A kada dode do skidanja ,meni dode da placem. S obzirom da nisam imala velik broj seksualnih partnera, ne mogu procijeniti i doslovno me strah da ce me frajer otkantat radi toga. Bila sam u vezi 5 godina, i nikad sa bivsim partnerom nisam to komentirala, niti smo spominjali cinjenicu da me sram nakon svog tog vremena imati seks po danu ili svijetlu - samo jedan veliki ignor na cijelu tu situaciju, sto je jos vise srozalo moje samopouzdanje. Nekakav fact je to da vise od 50% zena ima takve usne, ali realno....Promatranjem frendica i ostalih cura na plazi, ne bih tako rekla. Vec duze vremena sam solo,ali jednostavno nemam snage za dejtanje, jer ce to voditi seksu koji ce biti toliko neugodan radi ove moje situacije da nema smisla. Intenzivno razmišljam o plastičnoj operaciji, ali sama pomisao da mogu izgubiti osjet me plasi i odvraca od toga. Zelim jos napomenuti da ovo nije samo neka moja brija izazvana ničime - vise sam puta u drustvu cula da decki takve vulve nazivaju pogrdno, i sa gadenjem ( doduse, tad smo bili klinci, ali svejedno).

To może tak na początek. Od zawsze byłam osobą popierającą osoby trans. Co było dość zaskakujące, katolik, kafar, ze wsi w podkarpackim. Było o to też o tyle dziwne, że nie lubiłam osób homoseksualnych. Geje? Odrażający. (Przepraszam!) Lesbijki... czemu patrzenie na nie tak bolało? Czemu czułam się tak źle, taka zazdrosna? Pewnie fetysz. I tak, pewnego razu rozmawiając z "kolegą" (straszna gnida, jak się później okazało), zaczął on obsmarowywać osoby trans. Obrażać, śmiać się z ran po siekierach itd. Kolega był "oświeconym" liberałem, typu polskiego, tj. nienawidził bliźniego swego, przejawów religijności poza swoim preferowanym typem, rzecz jasna (chociaż dodam twist, był samozwańczym buddystą), osoby homoseksualne tolerował, osób trans już absolutnie nie i mowa o uznaniu ich prawa do życia, nie tylko nietykalności czy podobnych "fanaberii"
Do czego dążę? Czuję się winna. Jak popatrzyłam na tego hipokrytę, "tolerancyjnego" Polaka, to zobaczyłam, że jestem w gruncie rzeczy taka sama. Bo co mi geje zrobili? I pomyślałam, pomyślałam i zrozumiałam, że ja w zasadzie nie mam nic do gejów. Znaczy, gejowski seks dalej fu, ale mnie to w sumie nie interesuje, jak się kochają to świetna sprawa dla nich. I zorientowałam się, że nie lubię gejów bo kazano mi ich nie lubić, w kościele. Nie byłam nigdy jakoś mocno wierząca, jako osoba z zacięciem filozoficznym zadawałam sobie pytania godne Nietzschego na temat paradoksów obrazu Boga w Biblii. I stwierdziłam, że nie, geje są w zasadzie w porządku.
I pomyślałam znowu o moim "koledze". I stwierdziłam, że i tak był jedną z najbardziej tolerancyjnych osób jakie poznałam spędzając kilka lat w Rzeszowie.
Parę lat później, próbuję przejść tranzycję i nawet na poziomie instytucjonalnym jest źle. Psychiatrów zajmujących się problemem transpłciowości nie ma, endokrynologów, godnych zaufania? Nie ma. Psychoterapeutów którzy wiedzą cokolwiek na ten temat? Nie ma. W ogóle jakiejś sensownej kadry medycznej? Zero. Nie ma nic. Jedyna dobra rzecz jaka z tego wynika, to to, że osoby trans to dalej niszowy temat, inaczej mielibyśmy takie kwaitki jakie zdarzają się w Stanach czy Wielkiej Brytanii. Nie dość, że urodzilam się w najbiedniejszym województwie, to jescze u transfobicznych i przemocowych rodziców, którzy wyrzucili mnie z domu po osiemnastce, nawet nie wiedząc o mojej tożsamości. Boję się. Mieszkam w wynajętym pokoju, z obcymi ludźmi w średnim wieku, nieszczególnie symptacznymi. Osoba wynajmująca może mnie równie dobrze wyrzucić na zbity pysk jak się jej coś nie spodoba. I z tego co czytałam tak jest wszędzie na wschodzie Polski. Bardzo fajnie, że w Szczecinie, Wrocławiu i Katowicach są fundacje, stowarzyszenia i specjaliści, ale na wschodzie też takich potrzba, na gwałt!
A widoków na poprawę nie ma. Prawa osób transpłciowych? Kto by miał się za to zabrać? Pan premier Tusk? Bardziej prawicowy Chołownia? Nawet większość Lewicy słowem się nie zająknęła o osobach trans. A w drugą stronę, wyrównywanie różnic w Polsce A i B? Kto? PiS? Tajemnicą poliszynela wśród mieszkańców Podkarpacia jest to, że PiS dawał jeszcze mniej niż Platforma, czyli dużo, dużo za mało.
Po pierwsze, jestem sfrustrowana, że żyjąc w kraju szerokiego zachodu muszę patrzeć na rzeczy w ten sposób. Po drugie, musiałam się komuś "wyspowiadać" z moich dawnych opinii i działań. Chyba wyszedł rant, prawda? Dzięki za wysłuchanie. Przeczytanie? :)