Reinstall and clean all leftover files with Revo Uninstaller didn’t help.

Negatora crnogorskog naroda, različitih intelektualnih nivoa, ali slične političke usmjerenosti, bio je velik broj za posljednjih sto godina. Crnogorce progoni irska sudbina, tj. "politička, kul- turna, religiozna opozicija kao životna atmosfera" (Curtius). Problem se često hoće svesti na pojedince koji samo žele da se osjećaju "kao posebna nacija" (pojedinci se mogu osječati pripad- nicima određene nacije, a ne i "nacijom"). Često negatori crnogorske nacije ističu svoje crnogorsko porijeklo, čime žele sugerisati publici da im je poznato sve o crnogorskoj prošlosti, kao i da zbog porijekla ima posebna prava na negiranje autohtonosti crnogorskog naroda.
Crnogorska dijaspora koja je nastajala za posljednjih pet stoljeća, rađala je potuđenost; iz nje su se izdvajali pojedinci kao najljući protivnici sopstvenog naroda. Ovo se može dokumentirati od sredine XII vijeka. Poznato je više primjera bjekstva pojedinih Crnogoraca u turske insule- gradove, odakle su vodili borbu protiv svojega naroda. Potuđeni Crnogorci bili su be- skompromisni, što se može objasniti i njihovim statusom i nuždom stalnog dokazivanja pravovjernosti onima u čiju su se službu stavili. Iseljenici su podvrgavani procesu asimilacije. Vuk Karadžić je zabilježio (Rječnik), da u Crnoj Gori i Hercegovini narod ima "svoja prezimena kojima se porodice pozivaju od koljena na koljeno kao i u ostaloj Evropi; u Srbiji pak toga običaja do našega vremena nije bilo, nego se svaki pozivao po svome ocu"; oni koji su se iz Hercegovine i Crne Gore "raselili u Srbiju, oni su (..) prezimena svoja malo po malo poizostavljali, a gdjekojima ako se i spominjalo staro prezime najviše su ih kao poruga radi njima nazivali". M. Kundera kaže da se narodi likvidiraju tako "da im najprije oduzmu pamćenje. Unište im njihove knjige, njihovu kulturu, njihovu povijest. A neko drugi im napiše knjige, daje im drugu kulturu i izmisli im drugu povijest. Narod onda počinje zaboravljati tko je i što je bio".
Oni autori koji ne vide crnogorski narod, koji negiraju njegovu individualnost, a borbu Crnogoraca protivu srpskih asimilatorskih projekata vide samo kao odbranu istorijske i državno-pravne crnogorske tradicije, a ne i etničke posebnosti, takav svoj stav izvode iz jednog stanja duha koje je smišljeno pripremala garašaninovska birokratija kroz školstvo, udruženja (militantna), crkvenu propagandu i kulturnu djelatnost, pa i naučnu, iako oskudnu i ograničenu.
Protivnici postojanja crnogorskog naroda pronalaze razne aspekte negacije, preko jezika, imena, književnosti, vjere, kulturne tradicije, kultova, političke frazeologije.
Složenica, npr. "slavenoserbski", koja je nekoliko puta upotrijebljena u crnogorskoj epistolarnoj literaturi, od sredine 18. vijeka uzima se u neadekvatnom značenju. Izvorna (vjerska) semantika ove složenice vidi se iz radnje objavljene u časopisu "Serbski letopis" (Budim 1824), de se pod pojmom "slavenoserbsko koljeno" podrazumijeva južnoslovensko stanovništvo u kome je pravoslavlje potpuno, ili u jednom stepenu, bilo opravdalo, pa se kao pripadnici "slavenoserbskog koljena" nabrajaju: Bugari, Srbi, Bosanci, Crnogorci, Slavonci i Dalmatinci. Dalje u tom značajnom tekstu stoji objašnjenje da se ovo "slavenoserbsko koljeno", "obično izuzimajući Bugare, naziva i Iliričesko čije prostiranje na sjevejozapadu potpuno odgovara granicama jurisdikcije Pećke patrijaršije do turskog sloma pod Bečom (1683). U pomenutom tekstu data je posebno i grupa naroda koji pripadaju "slavenskom koljenu", u koje se ubrojani katolici - Hrvati i Slovenci. Termin "slavenoserbi", dakle, samo je prividno etnikon, jer označava Južne Slavene koji pripadaju pravoslavnoj crkvi.
Neki istoričari i agitatori multipliciraju pomene srpskog imena u Crnoj Gori, ne ulazeći u njihov karakter i provenijenciju, te ih prenose i na vrijeme pride 18. stoljeća; među tijem pomenima koji su pribrani kao argumentacija (ukupno 37 do Njegoša) ima, pored ostalog, starih i novih falsifikata, koji se meću, u nedostatku originalnih iskaza, u usta poznatijim crnogorskim ličnos- tima. U citatu iz pisma mitropolita Save Petrovića izostavljaju se riječi "do vas" i "s vama" pa se tako pomjera značenje na Crnogorce. Mitropolit Sava Petrović, naime, obraćajući se Dubrovčanima (25. VII 1775) kaže da je "slava serbska pala i ništa nije ostalo do vas nako jedan svijet što jošte može se serbska zemlja s vama pohvaliti". Falsificiran je zapis na moračkom nomokanonu, iz lilovičke krmčije (1262): izbačen je tekst o episkopu Neofitu i ubačen pomen Save Nemanjića! U često korišćene falsifikate spada i navodno pismo mitropolita Save Petrovića (u kome se dva puta pominje "srpska nacija") upućeno moskovskom mitropolitu (1776), a pismo je stvarno pisao i uputio bivši pećki arhimandrit Avakum, koji je tada živio u jednom manastiru kon Moskve.
Milorad Medaković (1823-1897) učinio je "najpopularniji" falsifikat, u Zakoniku knjaza Danila. Pri štampanju Zakonika, u Novom Sadu, Medaković je falsificirao, između ostalog, 92. član: stav da u Crnoj Gori "nema nikakve druge narodnosti i nikakve druge vjere do jedino pravos- lavno istočne promijenio je u stav da u zemlji "nema nikakve druge narodnosti do jedino srbske" (Zakonik, Titograd 1982). Ovaj je falsifikat često korišćen u propagandi da je knjaz Danil smatrao Crnogorce "Srbima".
Čine se falsifikati i pri transkripciji riječi, pa se pridjev srski (hrabro) štampa u obliku "srpski" itd.
Jedan od glavnih "argumenata" u tvrdnjama da je crnogorski narod dio srpskog jeste pripadnost većeg dijela Crnogoraca pravoslavnoj konfesiji. Zato je ljutito napadan svaki pokušaj iznošenja činjenica kao što je ona da je Crnogorska pravoslavna crkva bila autokefalna sve dok nije ukinuta i prisajedinjena Srpskoj pravoslavnoj crkvi 1920. godine. (Zanimljivo je da to najviše čine, u publicistici, potuđeni Crnogorci dok srpski autori realno prikazuju tu činjenicu).
Oni koji poriču crnogorski narod koriste sintagmu "srpske zemlje" koja ima asimilatorski smisao, jer medu te zemlje uračunavaju i Crnu Goru (Duklju, Zetu). Međutim, medu "srpske zemlje" nijesu ubrajali ni srpski feudalni vladari i najveći crkveni velikodostojnici, za sve vrijeme dok je Crna Gora bila u sastavu Raške, od 1189. do 1360. U svojim titulama oni su posebno is- kazivali teritoriju Crne Gore. Stefan Prvovjenčani se titulirao - "veliki kralj... v'se sr'bske zemlje (dakle, u jednini - primje. D. R.) i Dioklitije". Uroš se potpisivao kao "kralj vse srbske zemlje i pomorske; kraljevi Dragutin i Milutin imali su istu titulu kao njihovi prijethodnici. Dušan se potpisivao: "kralj vseh' srb'skih i pomorskih zeml". Titule crkvenih velikodostojnika odgovarale su vladarskim titulama koje sam, kao primjere, naveo. Tako je Sava Nemanjić, prvi arhiepiskop, imao titulu "prosvešteni arhiepiskop vse srbske zemlje i Pomorske".
Adam Čartorski, bivši ministar carske Rusije, docnije vođa poljske emigracije, u želji da onemogući ruski prodor na Balkan, u svom memorandumu preporučivao je Srbiji da, uz pomoć Turaka, osvoji i prisajedini okolne oblasti. Pomenute ideje Čartoriskog razradio je Franjo Franjo Zah, a redigovao Ilija Garašanin (1844), u tajni politički program Srbije "Narčetanije", s kojim se javnost upoznala tek 1906. godine. Ideja "Načertanija" su realizirane u propagadni, kulturi, političkom životu. U Crnu Goru su dolazili izvanjci upućivani sa zadatkom da rade na realizaciji toga tajnoga programa. Zato je vlada vazalne Kneževine Srbije gledala u svakom uspjehu Crne Gore kao umanjivanje realizacije imperijalnog cilja, što je u kasnijem razdoblju još više zaoštravano. U vrijeme pogubnog crnogorskog-turskog rata 1862. godine, kada su turske trupe dovožene brodovima blizu Rijeke Crnojevića, da bi zauzele Cetinje, Ilija Garašanin je rekao:"... to bi još velika sreća za nas bila kad bi Crna Gora propala" (B. Pavićević, Crna Gora u ratu 1862). Taj politički odnos podvrgao je kritici pjesnik Đura Jakšić, u pjesmi "Padajte, braćo!" i ti stihovi snažan su pjesnički dokument o usamljenoj borbi crnogorskog naroda, duboka osuda realizatora "Načertanija" od čovjeka koji nije ni znao za taj tajni pro- gram. Duh "Načertanija" izražava dr Dragiša Stanojević, u knjzi Interesi srpstva (Beograd 1885, 23), de kaže da je osnovni cilj rad na širenju zemlje: "Jednom riječju, sve zemlje između Vidina i Jadranskog mora, između Ljubljane i Soluna, postanu sastavni djelovi velike Srbije". A Miloš S. Milojević, član Srpskog učenog društva, u jednom je radu "iznašao po imenice ravno 413 srpskih svetaca i velikomučenika i 201 srpski manastir", te da je "srpska crkva starija od rimske i grčke. On je sastavio istorijsko-etnografsko-geografsku mapu srpskih (jugoslovenskih) zemalja u Turskoj i Austriji, Beograd 1873, na kojoj su naznačeni "narodi": "Srboslavenci", "Srbohrvati", "Srbomaćedonci", "Srbobugari", "Srborašani", te "Besarabija ili Bela Srbija".
Samo tri godine nakon Berlinskog kongresa i međunarodnog priznanja Crne Gore i Srbije dolazi (1881) do organizirane borbe dijela crnogorske omladine koja se školovala u Beogradu i crnogorske emigracije protivu crnogorske države. Formiran je Glavni odbor koji je radio "po direktivama srpske vlade". Mnogi od njih su tražili srpsko podanstvo, a već Ustavom Knjaževstva Serbije iz 1835. govori se o prirođenim Srbima. Godine 1842. donijela je srpska uprava "Uredbu o srpskom prirođenju", de stoji da će se svaki onaj koji u Srbiji provede pet godina "smatrati poslije toga i držati kao prirođeni Srbin".
Srpski istoričar dr Andrija Radenić zapaža da o radu crnogorske emigracije u Srbiji, Bugarskoj, Italiji i drugdje ima veliki broj izvještaja u arhivskoj gradi: "Jedan od takvih, Sava Ivanović, i dok prima novčane nagrade za režimske usluge ne prestaje da preti da se nudi opozicionim strankama antirežimskim otkrićima. Jasno, u tim slučajevima u pitanju su deklasirani tipovi spremni na sve samo da bi došli do novca, što više novca". Posljedica djelovanja te emigracije je i bombaška afera (1908) kada su iz Srbije prenijete bombe na Cetinje, s ciljemm da se likvidira crnogorski dvor, vlada i izazove pobuna. Po planu tada je Crna Gora trebala biti uvrštena u akciju srpskih četnika koji su djelovali po Makedoniji i na Kosovu, pa je bio pripremljen njihov upad preko crnogorske granice.
Invazija srpskih trupa i odreda četnika Koste Pećanca (1918), prisajedinjenje, bijeli teror nad crnogorskim narodom, razaranje kulturnih institucija, raseljavanje i potpuna ekonomska bijeda ostavili su duboki trag u crnogorskom narodu. Srpski naučnik Živojin M. Perić tek je pred drugi svjetski rat uspio objaviti radnju "Crna Gora u Jugoslavenskoj federaciji" u zagrebačkom časopisu "Ekonomist" (br. 6, 1940). On kaže da se o "ovim stvarima nije doskora smjelo pisati kod nas (...). Danas, pak, kada se jednom napuštila fatalna politika unitarizma, to jest politika jednog jedinstvenog naroda (u smislu etničkom) i integralnoga jugoslavenstva", stvoreni su, kaže, uslovi da tekst bude publikovan. Prof. Ž. M. Perić, kao poznati pravnik, pokazao je kako je 1918. godine bila bespravno likvidirana crnogorska država, nezavisna i suverena, jer je akt o ujedinjenu mogla donijeti "samo zakonodavna vlast, tj. Narodna skupština sa Vladarem".
Crna Gora je, zaključuje Perić, "ušla u sastav Jugoslavije samo jednostranom voljom Srbije i njenih ratnih saveznika, dakle, njihovom faktičkom vlašću."
Između dva svjetska rata stvorena je platforma osude za "separatizam" svakog Crnogorca koji bi isticao identitet crnogorskog naroda. Tako, prosrpska struja u Crnoj Gori pokušava da negira činjenice iznijete u štampi (1924) da velika Antanta nije priznala prisajedinjenje Crne Gore Srbiji, te izjavu engleske vlade da ne priznaje taj čin, pa da iz toga izlazi zaključak da je crnogorsko pitanje internacionalno. Korišćena je svaka prilika da se pokaže da Crnogorci nijesu narod, da su "Srbi". Tako je na pisanje jednog beogradskog lista, u povodu anšlusa Austrije (1938), da je to isto ono što se dogodilo u "istoriji srpskog i crnogorskog naroda" nikšićka "Slobodna misao" izrazila zaprepašćenje što "jedan prijestonički dnevnik dozvoli sebi takvu mahnitost da podvlači kao činjenicu postojanja posebnosti crnogorskog naroda, onda je to toliko neznalaštvo koje baca ružnu sjenku na kulturu beogradskih redakcija i njenih urednika". Kao primjer reakcije podudenih Crnogoraca na pomen naziva crnogorski narod, vrijedi navesti brošuru Mitra Vukčevića, u kojoj napada Mačeka koji je u uskršnjem pozdravu, 1937. godine pomenuo i crnogorski narod; M. Vukčević opominje Mačeka da "griješi" jer, navodno, ne pos- toji crnogorski narod, već je to ime samo po "geografskom nazivu".
Svijest Crnogoraca o sebi je konstantno u procjepu politike: planski od nastanka "Načertanija".
To se zbiva u razdoblju kada traje uspon kritičke istoriografije; a opšte stanje istorijske nauke, poznato je, bilo je u prvoj polovini 19. vijeka između legende, deseteračke pjesme i prvih kritičkih saznanja. To je vrijeme lakog širenja legende, kada je Njegoš uspio da kod Crnogoraca proširi kult Miloša Obilića. Česti ratovi i bojevi donosili su nove talase epskih pjesama koje su potiskivale starije pjesme, i tako je ostajala samo opšta svijest o stalnoj borbi i kožmaru istorijskih zbivanja i legendarijama. Docnije, do sada, istorijske su nauke pod prismotrom političkog oka, bez razvijenih, osamostaljenih naučnih instiutcija, te ne dolazi do sistematizacije znanja. Cjelokupna crnogorska istorijska i kulturna prošlost tretirana je kao dio "srpske", pa je i u nedavno publikovanoj Istoriji srpskog naroda crnogorska prošlost kooptirana u srpsku. U prvom izdanju Enciklopedije Jugoslavije nije postojala natuknica Crnogorci. Isti postupak je primjenjivan i u duhovnim oblastima, u književnosti, umjetnosti, filozofiji, itd. Sve nove generacije Crnogoraca nijesu mogle steći znanja o istorijskoj i kulturnoj prošlosti svoga naroda.
Novica Šaulić, u brošuri Crna Gora (1924), pisao je da Crnogorce treba raseliti po Jugoslaviji da bi se ostali krajevi rasno popravili, pa kaže da je pitanje njihovog raseljavanja zadatak "zdrave politike državne, jer se istim rješava i ekonomski problem, ojačava i utvrđuje zajednica i skida s dnevnog reda pitanje najsavjesnije (1) nacionalne pokrajine srpske, čijim proređivanjem meću se čelični zidovi i divovska srca kao granice neprijateljima vjekovnim, rasnim." Ova rasistička misao iskazana je dovoljno patetičnih i zavaravajućim stilom da frustrira jedan dio neobrazovane crnogorske mase i podstakne je na mazohistički pohod. Zanimljiva je činjenica da je Ravnogorski politički odbor Draže Mihailovića (1941) izradio politički program koji je predviđao raseljavanje Crnogoraca "u oblasti koje budu bile oslobođene od nesrpskog stanovništva" pošto se formira "velika Srbija koja bi obuhvatila Makedoniju, Crnu Goru i Hercegovinu" (J. Marjanović). Period od 1945. godine donio je crnogorskom narodu veliki egzodus: ratni kadrovi su razmješteni po zemlji, izvršena je kolonizacija Vojvodine sa više desetina hiljada Crnogoraca, a između 1948. i 1971. odselili se iz Crne Gore 91.753 stanovnika (dr B Ivanović, Škole u Crnoj Gori, II).
Crnogorsko nacionalno pitanje stalno vraća na početak jedna grupa dežurnih "naučnika", većinom porijeklom Crnogoraca, što utiče na rasipanje snaga te se ne ostvaruju krupni naučni projekti. Jedini crnogorski Istorijski institut formiran je nakon drugog svjetskog rata da bi bila istraživana samo novija istorija, što znači da je starija istorija prepuštena drugim sredinama. Janko Pleterski u knjizi Nacije, Jugoslavija, revolucija tačno primjećuje da je pitanje etnogeneze Crnogoraca "u posljednjim godinama, od naučnog postalo izrazito političko pitanje". Treba još napomenuti da su osobe koje su osuđivale knjigu Špira Kulišića "Etnogeneza Crnogoraca" (1980), izmedu mnogo dezinformacija, uporno ponavljale da je Kulišić u svojoj knjizi tvrdio kako su Crnogorci "ilirkosg" porijekla. Ta laž je imala efekata kod jednog dijela Crnogoraca koji nijesu čitali Kulišićevu knjigu, a koji su dugom propagandom uvjereni u slovensku čistotu svoje krvi. No, nije mi poznato da je kritikovan srpski naučnik Tatomir Vukanović koji je u knjizi Et- nogeneza južnih Slovena (1974), napisao da su Srbi "u svoju etnogenezu utkali dardanski etnos", a da se "crnogorski narod temelji na ilirskoj etnogenezi".
Kao reakcija na sporazum Cvetković-Maček (1939), ideolog Srpskog kulturnog kluba Slobodan Jovanović tražio je da se, kad se "obilježava hrvatska etnička cjelina (...) neminovno mora obilježiti i srpska etnička cjelina" (Srpski glas, 1939), a ta "srpska zemlja" prostirala bi se u sve krajeve u kojima postoje pravoslavne insule, jer pojmu Srbi ovde odgovara sinonimno značenje koje se daje pravoslavnoj konfesiji, tj. "srpskoj veri". Ranije su ispoljavani još krupniji planovi koje je trebalo obaviti preko pravoslavlja, što je jasno izrazio Nikodim Milaš:"Narodno jedinstvo moći će se postignuti samo tada, kad se Hrvati odreknu romanizma i kad stupe u kolo pravos- lavne crkve" (Pravoslavna Dalmacija, Novi Sad 1901, 89). Formiranjem ideologije svetosavlja (između dva svjetska rata), po kome je "narodnost zamišljena kao crkvenost". Ideja Nikolaja Velimirovića je da se preko crkve stvori jedan narod, pa uzima primjer Adolfa Hitlera:"Ipak se mora odati poštovanje sadašnjem njemačkom vodi, koji je kao prost zanatlija i čovjek iz naroda uvidio da je nacionalizam bez vere jedna anomalija, jedan hladan i nesiguran mehanizam. I evo u XX vijeku on je došao na ideju Sv. Save i kao laik poduzeo je u svome narodu onaj najvažniji posao koji priliči jedino svetitelju, geniju i heroju (..). A nama je taj posao svršio Sv. Sava. Otuda je nacionalizam srpski, kao stvarnost, najstariji u Evropi". U to vrijeme je pisano da je Sava od Dukljana, Zahumljana, Travunjana i Rašana pravio "srpski narod", a da je dužnost Srpske pravoslavne crkve da od Srba, Hrvata i Slovenaca napravi "srpsku naciju". U ovoj postavci omakla mu se i jedna istina da su Dukljani bili poseban narod.
Dublji cilj Velimirovićevog objašnjenja pojma svetosavlje treba gledati i u činjenici da je slovenačka katolčka crkva prihvatila 1919. godine i unijela u kalendar, da proslavlja Savu Nemanjića. Decenijama nastaju propagandni tekstovi o Savinom kultu, u kojima se dolazilo do priviđenja čak i banalnih istina. Tako je dr Branimir Maleš, opisujući rasnost Savinu (1939) ispričao da je on sam sebi "gotovio hranu: pečeni krumpir, posan pasulj". Međutim, poznato je da su te kulture stigle u Evropu iz Amerike, tek u XVI v. pa se nijesu mogle naći u Savinom loncu.
Slični su falsifikati činjeni i sa crnogorskom kapom. Crnogorska narodna kapa transformirana je u izazovnu, asimilatorsku parolu koju su i u "antibirokratskoj revoluciji" iskoristili oni delegirani (profesionalizirani) demonstranti sa Kosova. Ona tu funkciju dobija, s bozirom na legendu koja je vezana za nju u drugoj polociji 19. vijeka, te zbog dijela srpskog grba (krsta i četiri ognjila) koji je dodat 1919. godine. Tako se crnogorskom kapom poručuje Crnogorcima da su "dio srpskog naroda".
Ljubomir Nenadović je stvorio legendu da je crni omotač "znak žalosti za propalim carstvom" na Kosovu, te da crveni tepeluk znači da su Turci sve pokorili, a slobodnu Crnu Goru predstavljao dio zagrađen "malim prugama". I legenda je počela da živi, pa su je mnogi strani putopisci zabilježili, a domaći autori dogradivali. (Dok je ranije za zlatne pruge na tepeluku pisano da označavaju stoljeće od kosovske bitke, nedavno se moglo pročitati da one označavaju "sunce slobode koje će konačno da ogrije ponovo ujedinjenu srpsku otadžbinu" itd.).
Najstariji poznati opis crnogorske kape ostavio je turski putopisac Evlija Čelebija; on stvara komičnu sliku Crnogoraca, za koje kaže da imaju velike glave kao kazan, nose nasuprot tome vrlo malene kapice na glavi". A prvi sačuvani likovni prikaz ostavio je Filip Vukasović, kapetan koji je kao delegat austrijskog dvora boravio u Crnoj Gori 1788. godine. Vukasovićev likovni prikaz negira tvrdnju Lj. Nenadovića, kao i docnijih autora koji su je preuzimali (Andriju Jovićevića, Mitra Vlahovića i dr.), da je do Petra II Petrovića Njegoša crnogorska kapa bila crvena, pa da je on dao da se metne crna deravija, kao znak "tuge za Kosovom". Od počekta 30- tih godina 19. vijeka javljaju se i pisana svjedočanstva: tako general Ludwig Welden (Skizzen aus Albanien und Montenegro, 1831) donosi podatak o izgledu kape prije vladavine Njegoševe, tj. da je bila opšivena crnijem platnom ("crvena kapa crno je opšivena").
Navedenoj legendi pridružila se, 1919. godine, i legenda koja se takođe širi od druge polovine 19. vijeka, da četiri ognjila iz srpskog grba znače "četiri zlatna slova, SSSS", te da su skraćenica devize "samo sloga Srbina spasava". Taj znak, inače vizantijske provenijencije, proglasio je grbom Srbije Mavro Orbini, a zatim ga je za svoj grb uzela beogradska mitropolija (1724), u vrijeme kada je bečki dvor obnovio srpsku kraljevinu. Najzad je u darovani turski ustav vazalne Kneževine Srbije ušao kao "grb narodni srpski" (1835). Taj krst s četiri ognjila bio je dio grba Kraljevine SHS, a danas je dio grba Srpske pravoslavne crkve i dio grba SR Srbije. Od P. Ritera (1701), preko pomenutog ustava iz 1835, postoje opisi da se tu radi o krstu i četiri ognjila ("medu krakovima krsta po jedno ognjilo okrenuto krstu"). Ipak, legenda o "slovima" vješto se održava u narodu, pa se uzalud javljaju pojedini naučnici koji daju pravo objašnjenje, kao što je to činio Stojan Novaković.
Crnogorska kapa prvobitno je na tepeluku imala kao ukras šestokraku zvijezdu. Njegoševi perjanici upisivali su početna slova nahije, a u vrijeme knjaza Danila (1851-1860) stavljani su njegovi inicijali, kao i u doba kralja Nikole (1860-1918). Ovome treba dodati da je na tepeluku često izrađivan crnogorski grb, kao i inicijali vlasnika kape.
Nerado je, kao simbol crnogorstva, gledana crnogorska kapa od 1918. godine. O njenom statusu između dva svjetska rata pisala je podgorička "Zeta" (1939): "Naša crnogorska narodna kapa, koja se jedno vrijeme poslije ujedinjenja nije smjela nositi, u posljednje vrijeme nalazi dobru produ (...). To je još jedina naša dozvoljena zastava."
Iako već postoji publikovan naučni rad o crnogorskoj kapi (Zorica Radulović, Crnogorska muška kapa, "Glasnik Cetinjskih muzeja", knj. IX, Cetinje 1976), legende traju, jer se lakše pamte i iskorišćavaju za propagandu. Kapa prati sudbinu crnogorskog naroda, i ona gine, lijepe joj se legendarije, gubi se svijest o njenoj istoriji. Iako je prošlo svega 70 godina od metanja srpskog grba na nju, u ranije stilizovani štit, veliki dio novih generacija misli da je taj element uvijek bio prisutan. Jedan "intelektualac" mi je dokazivao da je crnogorski vladar Baša došao kasno na Kosovo, pa je u očajanju, sio nasred Kosova Polja i "odmah skrojio crnogorsku kapu".
https://preview.redd.it/eldfarv1zlzc1.jpg?width=567&format=pjpg&auto=webp&s=db27d54567e3fe43c277e628031163fe41faa532
https://preview.redd.it/v1f89rv1zlzc1.jpg?width=567&format=pjpg&auto=webp&s=391e5fe5a841df62bd5e491340b5ba9c4ac35cc9
https://preview.redd.it/uhu38sv1zlzc1.jpg?width=567&format=pjpg&auto=webp&s=d8d1210ae567c5e51ad0bdc8eedc8a43969ffd05
https://preview.redd.it/hx2ilrv1zlzc1.jpg?width=567&format=pjpg&auto=webp&s=316fb456922251268a878c57e204d0a0d69ab1d5
Izvor: Elementa montenegrina : crnogorski narod i srpska politika genocida nad njim : hrestomatija, Volume 1, 1990.

Dag Klussers!
Ik hoop vandaag op enig advies omtrent de uitbreiding van een bestaande betonplaat die moet dienen als de fundering voor mijn tuinhuis. Ik heb 4 foto's toegevoegd die mijn vraag en voorstel moeten begeleiden.
Er ligt in mijn tuin een bestaande betonplaat van 3 meter op 3 meter. Oorspronkelijk was het idee uiteraard om een tuinhuis in houtskeletbouw te zetten met die afmetingen, omdat het bijgebouw indertijd niet groter mocht zijn dan 9 vierkante meter. Omdat deze regel nu lokaal is gewijzigd wil ik dit graag uitbreiden naar 4 meter bij 3 meter, aangezien dit beter past bij mijn voorkeur qua opbergruimte / werkruimte.
Op de foto 'Deel 1' zullen jullie zien dat er betonnenen L-profielen zijn geplaatst tegen het betonnen plaatje. Er is een overlap van een 10tal centimer. Het lastige is dat deze ook ca. 15mm hoger zitten dan het betonplaatje, waardoor ik dus niet rechtstreeks een funderingslat kan laten oversteken naar de L-profielen.
Ik wil liever geen extra beton bijgieten, om verschillende redenen: praktisch veel gedoe, kost van een betonpomp, niet ideaal om 2 betonplaatjes zomaar tegen elkaar te leggen, zelfs indien verbonden met betonijzers e.d. Enfin, dit is dus geen optie wat mij betreft.
In 'Deel 2' zien jullie het eerste luik van mijn huidige idee om dit op te lossen:

• Op de bestaande betonplaat komen hardhouten latjes op veel verschillende locaties, om het hoogteverschil weg te werken alsook om het geheel een klein beetje te verhogen, zodat het kan ventileren onder de vloerkader en houten vloer (zie later). Anderzijds heb ik (uiteraard te laat) ontdekt dat het plaatje niet overal even gelijk en waterpas ligt, dus op die manier wil ik die ongelijkheden tevens wegwerken.
  
• Naast het bestaande plaatje graaf ik wat aarde uit, en ik vul de eerste 15 cm met een laagje betonpuin en stabilisé, om daar een goeie ondergrond te hebben.
  

-Ipv een plaat te gieten plaats ik 8 betonblokken die aan die zijde moeten dienen ter ondersteuning / fundering van het tuinhuis. Door deze in te bedden in de stabilisé hoop ik daar op voldoende stevigheid. Deze blokken zitten net iets hoger dan het plaatje, om gelijk te zitten met de L profielen achteraan, en met de hardhouten latjes op de betonplaat.
Als dat allemaal voorbereid is kunnen we naar 'Deel 3': - Vloerkader in geïmpregneerd hout wordt bevestigd. Door wat te spelen met de latjes, en hier en daar wat rubber te gebruiken hoop ik deze kader zo pas als mogelijk te krijgen. - Eens alles pas ligt kan ik de kader verankeren. Op het plaatje boor ik dan door de kader en door de latjes en veranker ik deze in de beton met speciale pluggen of chemisch anker. Op de L-profielen en de betonblokken kan ik de kader rechtstreeks bevestigen, eventueel mits een strook van een 10tal cm bitumen eronder (geen idee of dat nuttig is)
Vandaaruit zou het dan eenvoudiger moeten worden vanaf 'Deel 4': -Vloerlatten bevestigen op het vloerkader. -Opbouw van de wanden, die worden dan rechtstreeks op de vloer en dus ook in het kader eronder bevestigd.
-Rest van de opbouw volgens meegeleverd plan
Wat denken jullie van deze oplossing? Ik sta uiteraard ook open voor andere, mogelijks nog veel meer eenvoudige manieren om dit probleem op te lossen...
Bedankt!
https://preview.redd.it/1vp1s6rvxdxc1.png?width=2030&format=png&auto=webp&s=1e9fd68b88cd547d5c10b7831c42c9803745b4f7
https://preview.redd.it/if6ip6rvxdxc1.png?width=1450&format=png&auto=webp&s=6109ee54f61e46c239b925159584f3dccc4aeba0
https://preview.redd.it/b014y6rvxdxc1.png?width=1492&format=png&auto=webp&s=1a5272199e99508fc100f49e0d75d81acb8dfe62
https://preview.redd.it/ng8kq6rvxdxc1.png?width=1493&format=png&auto=webp&s=3990f88c4e7b7cf934d8e5a8bc6bfd59edbf2e41

I know my dad's coins are worth a lot and this is a small sample. Can I get an Idea of what I have here

This just makes me miss the old ranked I’m fighting golds and a diamond first ranked match, but I get the credit of a full team of coppers
Sorry for bad quality